Pre nekoliko dana udruženje građana „Roditelj“ pozvalo je Ministarstvo prosvete da ne primenjuje koncept podele besplatnih udžbenika dok se ne obezbedi novac da ih učenici dobiju na trajno korišćenje.
Pojedini članovi tog udruženja tvrde da imaju problema da objasne svojoj deci da ne smeju da pišu po knjigama. Upozoravaju i na štetnost ovakve odluke, tvrdeći da ona sprečava đake da imaju aktivan odnos prema knjizi, da podvlače, obeležavaju, zapisuju na marginama ključne stvari. Takvo obrazloženje javnost je mnogo puta čula od istaknutih stručnjaka, psihologa i nastavnika.
I tu nije ništa sporno. Ali postavlja se pitanje u čije ime zaista istupaju članovi pomenutog udruženja i koliko to oni roditelja zastupaju. Da li je zaista većini roditelja u Srbiji, koji jedva sastavljaju kraj s krajem i uzimaju kredite na početku školske godine da bi deci obezbedili knjige i školski pribor, važnije da im deca imaju „aktivan odnos prema knjizi“ ili su odahnuli što će bar jednu brigu skinuti s vrata? Da li smo čuli roditeljski bunt posle nedavne najave gradonačelnika Beograda da će svi beogradski osnovci dobiti besplatne udžbenike, koje će takođe morati da vrate? Da li je moguće da većina roditelja u Srbiji zna zašto je važno da nema podele na radne i neradne udžbenike? I zašto bi to nekoga pogađalo ako je vlast rekla da radne udžbenike deca neće morati da vraćaju?
Nema sumnje da bi za decu najbolje bilo ako bi im država poklonila knjige. Problem je što ova država nema toliko para. Nema sumnje i da je ovde više posredi politički marketing dve stranke – jedne koja je inicijator ideje, a druge koja je sprovodi. Ali u svemu tome ne treba zaboraviti da ta ista država mnogim porodicama čini uslugu ostavljajući im u kućnom budžetu po nekoliko hiljada dinara. Kome se ne sviđa, niko mu ne brani da deci kupi udžbenike po kojima će moći da šaraju.
Nije sporno da struka upozorava na loše strane projekta besplatnih udžbenika, kojih nesumnjivo ima. Ali jeste ako pojedinci pod plaštom brige za decu brane interese onih koji u ovom poslu debelo zarađuju. Braneći posredno i one koji tu decu uče, a kojima se ne sviđa da odluku o tome po kojim knjigama će raditi donose zajedno sa svojim kolegama iz škole. Jer je time mogućnost korupcije smanjena.
Nismo čuli šta su dosadašnje generacije dobile time što su imale vlastite knjige. Koliko tih knjiga je na kraju školske godine završilo iscepano u školskim dvorištima i na haubama automobila u Kosovskoj ulici? Da li je to što su naši roditelji morali da nam kupuju hrpu nepotrebnih udžbenika uticalo da budemo bolji đaci? Jesu li to, na kraju krajeva, potvrdila brojna istraživanja, na kojima godinama postižemo katastrofalne rezultate?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
