Tužbe za genocid među zemljama Zapadnog Balkana potežu se kao glavni aduti u političkim obračunima i mehanizmi za prikupljanje nacionalno obojenih političkih poena, a kao posledicu ostavljaju produbljene podele i nastavak sukoba na etničkoj liniji.
Sve ono što je suprotno od mira, pravde za žrtve ratova i dijaloga koji bi trebalo da budu cilj svih strana. I najviše štete, iako je deklarativni cilj ratna odšteta za žrtve, opet će snositi upravo te žrtve, čiji glas ne može da se čuje jer ne dopire do javnosti, zaglušen izjavama zvaničnika na vlasti, i koje pravdu ne mogu da dobiju dokle god ih političari koriste kao sredstvo borbe za održanje na vlasti.
U aktuelnom slučaju, najave kosovskih vlasti o podnošenju tužbe za genocid protiv Srbije nije nova ideja, ali je obnovljena i aktualizovana u skladu sa dnevnopolitičkom agendom nove Vlade Kosova, koja sada obećava da će tužbu podneti pre kraja sledeće godine, kako bi dokazala da radi na obećanjima koja su joj i donela vladajuću poziciju.
Ništa bolja situacija nije ni sa druge strane kosovske granice, u Srbiji, koja na najavu tužbe reaguje slobodnim tumačenjima predsednika Srbije da ovaj potez prištinskih vlasti vodi ujedinjenju Kosova i Albanije, jer prema njegovom tumačenju, tužbu u ime Kosova može da podnese samo druga država, jer Kosovo nije država članica Ujedinjenih nacija, što je jedan od uslova za podnošenje tužbe Međunarodnom sudu pravde.
Olako se Vučić zatrčao da protumači međunarodno-pravne odredbe, pre nego što je bilo ko od stručnjaka za ovu oblast konačno razjasnio ko može, a ko ne, da podnese tužbu za genocid, s obzirom da praksa poznaje različite primere.
Za potrebe njegove dnevnopolitičke agende, to nije ni bilo bitno.
Bitno je da se navodi o Velikoj Albaniji uklapaju u potpirivanje straha od iscrtavanja novih granica na Balkanu koje ovih dana donose različiti non-pejperi, odnosno nezvanični dokumenti koji samo ozvaničavaju bojazan od novih ratnih sukoba.
A još uvek nismo raskrstili sa ratovima koji su doneli sukobe koji i danas traju, zbog kojih se najavljuju tužbe, a koji su odneli živote.
Ti životi postali su brojke za nadmetanje ko je kome više zla učinio i ko sada zaslužuje više prava, pravde ili odštete.
Da su žrtve i životi zaista ono do čega je vlastima, na obe strane, stalo, dovoljan korak u pravcu njihovog obeštećenja bio bi da se prizna status žrtve svima onima koji su se odvažili da govore o silovanjima, ubijanjima, proterivanju i drugim zločinima kojima su svedočili ili bili direktno izloženi.
Umesto toga, sa tužbama za genocid koje imaju više političku nego pravnu snagu, i to samo dok se njima preti, politički vrh u Prištini i u Beogradu stoji ujedinjen u nastavku najgnusnijih zločina nad žrtvama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
