Ono što je svetlo za bubašvabe, to je za korupciju, nepotizam i neprofesionalizam u državnom aparatu Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
U pravim rukama, ovaj zakon postaje ubitačan – on otkriva tokove novca, otvara sudske spise, obasjava imovinu, pokretnu i nepokretnu…
Od njega žive istraživački mediji, a onda i svi ostali u medijskom lancu ishrane. Međutim, ta oružje ima taman toliki domet da ne može da dobaci do onog najprljavijeg veša.
Razlog je urođena mana zakona koja kaže da je na kraju puta, koji počinje zahtevom za dostavljanje informacija, Vlada Srbije ta koja izvršava rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja.
Dakle, to što Poverenik oceni da je zahtev opravdan i da tražena informacija ispunjava kriterijume javnog značaja, u pojedinim slučajevima nije po sebi dovoljno da informacija bude i dostavljena.
Ako vlada ne želi da neki podatak bude obelodanjen, on će ostati skriven.
A nijedna vlada u prethodnih petnaest godina nije pokazala ni najmanju volju da izvrši rešenja Poverenika.
Ni one deklarativno demokratske, ni ove sa manjkom demokratskog pedigrea.
Ovo odsustvo podrške Vlade je i u poslednjem izveštaju Poverenika za 2019. godinu apostrofirano kao najveća prepreka u ostvarivanju prava na informacije od javnog značaja. Ali se na otklanjanju te prepreke, utisak je, ništa konkretno ne čini.
Naprotiv, verzija izmenjenog zakona objavljena pre godinu i po dana predviđala je još restriktivnije uslove za dobijanje informacija, pa je nakon negativne reakcije javnosti vraćena u fioku.
Da li se radi na novoj verziji izmena (ili novom zakonu) saznaće se u dogledno vreme, ali su šanse da će sadržati rešenje koje vladu primorava da izvršava rešenja gotovo nepostojeće.
Zašto bi išta menjali, kada ovako postavljene stvari savršeno idu naruku vlasti.
Ignorisanje Poverenika daje im još veću ulogu u kontroli javnog diskursa, pa tako možemo da slušamo predsednika Srbije kako čita poverljiva dokumenta BIA da je „posredno“ prisluškivan, ali ne možemo da se sami uverimo u to.
Takođe, možemo od predsednika da čujemo koliko je on respiratora nabavio, ali ne i da vidimo dokumentaciju koja bi otkrila koliko, čega, po kojoj ceni i od koga je nabavljena.
Rečju, možemo da im verujemo ili ne, ali ne možemo sami da ustanovimo šta je istina.
Takav odnos Vlade prema rešenjima Poverenika najbolja je ocena volje države da se bori sa korupcijom.
Analize Saveta Evrope ili Transparentnosti su tu suvišne.
Jedini veći problem od ovoga je, međutim, što izgleda to nikome u društvu ne smeta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
