Uzbuna

            Dok zakon ne bude usvojen i ne krene njegova primena, ne možemo ni znati kakav će biti epilog, pa čak ni kakvi su motivi zakonodavca. Sve što nam ostaju su spekulacije. Kad je već tako, možemo izneti i jednu „neverovatnu“ spekulaciju: da zakon nije osmišljen kao vrsta osvetničko-populističkog mehanizma, već da bi postigao ono što mu je formalno i namena: evidentiranje veće imovine građana i njeno uparivanje sa prijavljenim prihodima tih istih građana, kako bi se utvrdilo ima li poreske utaje.

            Kada se identifikuje disproporcija između imovine i primanja, poreznici „uhvaćenog“ pitaju otkud to. Ako ima objašnjenja, nema problema, a ako nema objašnjenja, onda ima problema. I tako i treba da bude. S tim što u potonjem slučaju rešenje problema ne treba po automatizmu da bude zatvor, pa ni konfiskacija sve imovine za koju vlasnik ne može da „nađe račun“, već vrlo ozbiljna novčana kazna. U suprotnom, otpor ovom zakonu može postati suviše veliki da bi njegova primena bila efikasna, a sam zakon može postati isuviše pogodan alat političke represije. S druge strane, stroge mere poput zatvaranja ljudi i konfiskacije imovine mogu svoju primenu naći kod onih ljudi koji nastave da kupuju „poršee“ sa platom od 50.000 dinara, kako je to ilustrovao premijer, nakon što je zakon već stupio na snagu. Tako bi se stvorio podsticaj da „dedinjski siromasi“ (po visokoj ceni) legalizuju svoju do sada stečenu imovinu, a istovremeno bi se obeshrabrili da ubuduće nastave sa istom praksom, jer bi im pretio zatvor i gubitak svega „zarađenog“. Dakle, napravio bi se rez s prošlošću i stvorila čista osnova za budućnost. I porezi bi počeli da se ulivaju u državnu kasu.

            Ali, kako će poreznici utvrditi ko šta ima a ne prijavljuje? Iako deluje kao težak zadatak, što i jeste, okolne zemlje sa sličnim odnosom prema plaćanju poreza kakav imaju i građani Srbije, pokazale su da je to i te kako moguće. U Italiji su poreznici, recimo, dobili ovlašćenje da na ulici redom zaustavljaju skupe automobile i da od vozača traže da dokažu vlasništvo. Ako je nešto sumnjivo, ide se dalje u istragu, ako nije, vozi dalje.

            U Grčkoj su našli još kreativnija rešenja. Tamo recimo postoji porez na bazen, koji su redovno plaćala 324 Atinjana. Onda su poreznici uključili „Google Earth“ i na slikama Atine pronašli 16.974 bazena. Možda deluje šašavo, ali deluje. Kad se hoće.