Vatra i voda

Međutim, isto tako teoretski, možda bi sa društvenim mrežama i internetom ratovi bili još strašniji i dugotrajniji. Uzmimo primere letnjih požara u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Bosni – jedan od bizarnijih komentara na društvenim mrežama bio je da ih namerno potpaljuju Jugosloveni. A po istoj logici da Jugosloveni pale, nema ni minimalne postjugoslovenske solidarnosti u gašenju. Države zahvaćene požarom pomoć u gašenju vidljivo su potražile i dobile u odnosu na svoju spoljnopolitičku poziciju. Crnogorsku Lušticu u plamenu polivao ukrajinski „antonov“, Hrvatska i Bosna i Hercegovina nisu reagovale na predlog Moskve da im pošalje ruske avione.

Šef Rusko-sprskog humanitarnog centra u Nišu Vjačeslav Vlasenko izjavio je medijima i da ne postoji ni razmena informacija o termo tačkama, koje zahvaljujući radarskom sistemu ovaj centar ima, budući da ne postoje potpisani protokoli o saradnji između država.

Požari, kao i ranije poplave, iako teška krizna stanja, nisu tako prevladali politiku – podeljenost i međusobno nepoverenje su i dalje glavni. Prvi komšija nije taj od koga se očekuje da prvi dotrči sa kofom ili sa čamcem, nego međunarodni saveznik. Komšijsko, odnosno regionalno, poverenje, rezervisano je za protokolarna slikanja na samitima u evropskim prestonicama za pristup fondovima EU.

To što vatrene i vodene stihije ne mare za političke odnose i što je njih lakše savladati zajedničkom i brzom akcijom udruženih ljudi koji žive jedni pored drugih, jednostavno se ignoriše. Šta je to spram sile političkog marketinga, odnosno spram štete u rejtingu koju vlastima bivših jugoslovenskih država može naneti sve što asocira na nekadašnju Jugoslaviju. I na njeno bratstvo i jedinstvo neslavno iščezlo u vatri građanskih ratova.

Ako bi se i ozbiljno razmatrao neki predlog za regionalni centar za vanredne situacije, tek bi tu nastale teške političke podela, gde bi bio uspostavljen i po kojim protokolima bi radio, čiji avioni bi doletali i sa čijih radara se pratila meteorološka situacija. I zato se ne treba čuditi što se sve više vraćamo u premoderno vreme uzdanja u božju silu da nam viša sila neće slati vatru i vodu.