Veliki i mali

Na spisku je njih 500, od čega Srbija „doprinosi“ sa samo osam. Naše najveće je, dakle, lako nabrojati. To su NIS, EPS, Fijat, Telekom, Srbijagas, Jugorosgas, Merkator i Delez. Rečju, nije dobro.

Ni region ne stoji mnogo bolje od nas, ali recimo Hrvatska, zemlja sa daleko manje stanovnika, ali sa većim bruto domaćim proizvodom, ima dve kompanije više od Srbije. Da stvar bude zanimljivija, i jedna od naših najvećih – Merkator, u stvari je njihova. Neke druge zemlje stoje još slabije od nas, recimo Makedonija, Crna Gora i BiH, ali to su znatno manje države, pa je to i očekivano. Ima i ekonomski jačih, poput Estonije i Letonije, koje su iza Srbije. Ali, teško da to može biti uteha.

Samu brojku velikih kompanija ne treba uzimati kao najbitniji reper naših privrednih performansi, ali u društvu u kojem mala i srednja preduzeća ne dominiraju privrednim pejzažem, već upravo veliki sistemi, ovako slab rezultat je poražavajući. Nije dobro ni to što osam naših najvećih kompanija zapošljavaju više ljudi nego hrvatskih deset kompanija, pri čemu imaju manji promet od „komšija“. To na prvi pogled deluje da je dobro za radnike – jer prosto imaju posao – ali to zapravo ukazuje na neefikasnost ovih sistema. Što ne treba da čudi, jer ako pogledamo o kakvim se firmama radi, jasno je da su većinski u pitanju okoštali državni sistemi.

Tu je Telekom, kao razvijena firma koja posluje u uslovima oštre konkurencije, ali koja ima na hiljade radnika viška. Samo u Srbiji ovaj operater zapošljava oko 9.000 ljudi, a radi posao koji njegovi konkurenti obavljaju sa 1.000 do 2.000 radnika. Tu je i EPS, koji ima još ozbiljniju situaciju, o kojoj ne treba ni trošiti reči. Srbijagas je priča za sebe.

Šta nam još pokazuje lista najvećih. Na njoj su mahom strane kompanije. Merkator je kako smo rekli – hrvatski, jer je odskora njegov vlasnik Ivica Todorić. NIS je pola ruski, pola srpski, Fijat – većinom italijanski, Jugorosgas – firma sa dvadesetak radnika, a među najvećima u državi, takođe je ruski instrument. Delez je belgijski.

Dakle, nijedne privatne srpske kompanije nema u „eliti“. Za državu koja je napustila socijalizam i okrenula se kapitalizmu i privatnoj inicijativi, to je simptom pogubne dijagnoze. Lepo je što nam Vlada svakodnevno predočava dobre fiskalne rezultate. Lepo je naoko i što je inflacija niska, kurs stabilan i što statistika kaže da zaposlenost raste. Zašto onda ne uspevamo da razvijemo velike uspešne firme? Zašto nam privrednim spektrom dominiraju najobičnije sirovine – nafta i struja, to jest ugalj i voda. Od osam firmi, samo su dve bave nečim „višim“ – Fijat sklapanjem automobila i Telekom visokotehnološkim uslugama. Delez i Merkator su obični trgovci. Ključ je kao i uvek u malim firmama. Onim koje će izrasti u korisnije gigante od ovih trenutnih. Pitanje je da li država to razume.