Da li bismo hteli da živimo u zemlji u kojoj kada se u javnosti objavi fotografija ministra sa šefom kriminalnog klana, taj ministar smesta mora da podnese ostavku? I to bez obzira na okolnost da je fotografija snimljena kad ministar još nije bio ministar?
Da li bismo hteli da živimo u zemlji u kojoj osoba čije se ime pojavljuje u istrazi bilo čijeg ubistva, da se ne govori o atentatu na premijera, jednostavno ne može da postane ministar?
U zemlji u kojoj osporavanje u javnosti nešto znači, kao i sama javnost. To u Srbiji, ovakva kakva je poslednjih decenija, nije moguće. I možemo da budemo sigurni da Zlatibor Lončar neće naći za shodno da odstupi iz Vlade nakon što je Velimir Ilić objavio njegovu fotografiju sa pokojnim Dušanom Spasojevićem.
A još manje da će ga premijer Aleksandar Vučić smeniti, čak iako je 2012. u vreme afere „aflatoksin“ obećavao da on neće štititi svoje ljude samo zato što su njegovi. Da se držao tog obećanja Vučić bi Lončara smenio zbog slučaja „helikopter“, a ne bi ga onako zdušno branio sa sve izvrtanjem detalja tragičnog događaja i ironičnim ruganjem javnosti. I sada je ta odbrana Lončara počela na više nivoa – od najave neviđenih ulaganja u zdravstvo, pa do pisanja na portalima o Ilićevim vezama i poslovnim kombinacijama sa „saradnikom zvezdarskog kriminalnog klana Srđanom Adžemovićem“.
Ovakvih priča biće još, Srbija je u predsedničkoj kampanji, a izborne kampanje otvorenu pokazuju suštinu poretka u kome živimo. To nije ni banana država, to je medijsko-poslovni rat svih protiv svih, ali i dilovi svih sa svima. S tim što ovo drugo povremeno postaje fizički nemoguće, budući da toliko para i privilegija koliko ima pretendenata i učesnika, jednostavno nema.
Kako je osnova dila neki minimum poverenja, izgleda da to postoji jedino kada je reč o poverenju u nešto opipljivo – snimak, transkript, fotografiju, dokument – koji se može otuđiti, sačuvati i iskoristiti ako zatreba. Tako da nema vlasti u Srbiji, barem od 90-ih i socijalističko-julovske-radikalske vlade, čiji čelnici nisu otuđili za sebe neku fioku. U nadi da ih jedino ta fioka može spasiti, da ih jedino ona može zaštititi, garantovati im slobodu ili osvetu u slučaju da ih politički saveznik izigra. Kad tako nešto iz fioke bude objavljeno, nemoguće je ne zapitati se, koliko još toga nije, jer je sklopljen neki dil. Građani Srbije možda jesu taoci establišmenta koji se prema njima odnosi kao prema koloniji, ali očito i establišment ima svog gospodara – fioku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
