Vesić i Alan

Prosto i jednostavno. Da nije u pitanju Srbija.

Kod nas stvari funkcionišu malo drugačije.

Ovde se ne zna ko koliko i za šta troši, ne postoji kontrola za nenamenski utrošen novac, nameštanje poslova, guranje novca u sopstvene i džepove bliski saradnika…

A ko se usudi da pita – „Izvinite, a koliko to košta“, bilo da je spomenik, fontana, rekonstrukcija, obrtanje kockica… taj će automatski biti proglašen za izdajnika i stranog plaćenika, koji radi protiv interesa države, i naravno, srpstva.

Spomenik Stefanu Nemanji podignut na Savskom trgu u Beogradu je najslikovitiji i udžbenički primer nefunkcionisanja institucija i najverovatnije korupcije i pronevere novca.

Iako već više od mesec dana stoji na platou ispred železničke stanice, mi ne znamo koliko je koštala njegova izrada.

A ono što je usledilo po tom pitanju ima sve elemente tragikomedije ili burleske, što bi rekao nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić.

Njegov naslednik na toj funkciji pozabavio se temom cene spomenika, postupajući po žalbi likovnog umetnika i pisca Dejana Atanackovića, koji je informacije o troškovima zahtevao od gradskih vlasti, ali ih nije dobio.

Nije ni poverenik, te je izrekao novčanu kaznu gradonačelniku Beograda Zoranu Radojičiću i Skupštini grada zbog skrivanja informacija.

Tu nastaje prvi problem – ne može se odrediti visina kazne, jer niko ne zna koliko novca prolazi kroz gradsku kasu.

Ne zna ni Ministarstvo finansija, koje je za to nadležno.

Poverenik se potom obratio Vladi Srbije, ali je Atanackoviću naglasio da Vlada ni ne odgovara na njegove dopise a kamoli da ih izvršava.

Dakle, institucija poverenika je samo ukras, ikebana aktuelnog režima kako bi se pokazalo da „nezavisne kontrolne institucije“ postoje i kako smo mi, jelte, demokratsko i uređeno društvo.

Na stranu i to što je izvršenje kazni poverenika opcionalno jer on nema ingerencije da sprovodi sankcije i naplaćuje kazne.

Posebno je interesantna uloga gradonačelnika umesto gradonačelnika, Gorana Vesića, duhovnog i finansijskog vođe čitavog projekta oko izgradnje spomenika.

Njegovi projekti po Beogradu su diskutabilni, od fontane na Slaviji do izgradnje još pedesetak fontana po prestonici. A tek rekonstrukcije brojnih ulica i trgova, pa rekonstrukcije rekonstruisanih oblasti.

Koliko je koštalo preslaganje kockica na Trgu?

Koliko konstantno rušenje i ponovna izgradnja Skadarlije?

Ima li ijedne ulice ili dela grada čija je rekonstrukcija završena u roku i koliki su budžeti tih projekata?

Šteta je vidljiva na svakom koraku, a finansijska će nam još dugo biti nepoznata.

I sam Vesić kaže da ne zna koliko je koštao spomenik Stefanu Nemanji. Cena je prvo proglašena državnom tajnom, da bi zamenik gradonačelnika potom rekao da nije tajna već je molba ruskog vajara da se troškovi ne otkrivaju.

A sam vajar Aleksandar Rukavišnjikov demantovao je Vesića rekavši da cena nije tajna, već da je i on još uvek ne zna. On je objasnio da ima saradnika, koga zna i Goran Vesić, i koji se zove Alan, a koji „stalno nešto mudruje kada skuplja i sabira račune“.

Dakle, kada misteriozni Alan sakupi i sabere račune, rešićemo bar jednu enigmu u moru finansijskih nepoznanica u kojima pliva aktuelni režim. Sem ako se Alan slučajno ne preziva Ford.