Vetrenjače i sindikati

Iako je logično da sindikati pregovaraju sa strankama socijaldemokratske orijentacije, to u Srbiji nije baš slučaj. Ovde pregovaraju sa svima i to koristeći pravilo – ko da više!

Sindikalni upliv u političke vode nije naš izum, jer je npr. britanska Laburistička stranka nastala iz sindikata, a na sličan način su nastajale i socijaldemokratske partije u skandinavskim zemljama i Nemačkoj. Međutim, razlika je drastična. Dva srpska sindikata već su, i to na štetu sopstvenih članova, pokušavala da se bave politikom. Jedan je bio pod Miloševićevim skutom, dok je drugi, u vreme DOS-a, bio „ravnopravan“ sa partijama. Ponašao se kao stranka i imao je svog ministra, za koga kažu da je radnička prava zastupao samo deklarativno. Treći, Nezavisnost, još se o tome ne izjašnjava, a verovatno i neće, jer veruje da politička igranka, odnosno fijasko njegovih konkurenata može samo da poveća broj njihovih članova.

ASNS, na čijem je čelu sada Ranka Savić, od budućih političkih saveznika traže mesto ministra rada i dva poslanička mandata. Objašnjavaju da bi sa te dve sindikalne stolice u parlamentu, glas obespravljenih radnika bio jači, kao i da bi koalicioni partner mogao da računa na sigurnih 100.000 glasova . „Samostalci“ još ne spominju broj poslaničkih mandata koje će tražiti, ali svoj „udavački kapacitet“ procenjuje na 200.000 članova. Međutim, analitičari tvrde da bi svoje sindikalne centrale poslušali jedino funkcioneri i poverenici na „višim nivoima“, te da najveći sindikati mogu da računaju na svega 10 – 20 odsto glasova svojih članova.

Logično je, takođe, da će sindikalne vođe, ukoliko uđu u koaliciju sa nekom od vladajućih stranaka, teško odlučiti da povedu radnike u proteste protiv vlade koju podržavaju. Nemoć sindikata u ovoj oblasti najbolje odslikava Orbovićeva tvrdnja da je „ sindikatu dosta donkihotovske borbe sa vlašću i poslodavcima“. A „vetrenjače“ odavno ne strahuju od „vitezova“ i njihovih slugu, pa će cela igra možda završiti onim poznatim – „a sada svi na svoj posao“!