Vidovdanska iskušenja

Poseta gradu, koja je trebalo da ima i ličnu notu, jer je Nikolić kao građevinski terenac u mladosti živeo sa suprugom Dragicom u Trebinju, zbog izostanka dočeka u manastiru pretvorila se u još jedno zatezanje na liniji država-crkva.

Vladika Grigorije tvrdi da formalno-pravno nije bio obavešten, Nikolićev kabinet pak uzvraća da su se po protokolu najavili još pre dve nedelje. Tabloidi podsećaju da vladika, inače prijatelj iz školskih dana Dragana Đilasa, jeste organizovao i lično dočekao Tadića 2010. u trebinjskom manastiru Tvrdoš.

A niti ima ko da podseti, niti je uopšte „bitno“, da je Tvrdoš bio vrlo pominjan u retorici radikalskog vođe Vojislava Šešelja kada je pobijao optužbe da nije kršten. Lično i političko, crkveno i državno, ipak moraju da se u racionalnom ponašanju razdvoje. Jer, po racionalnom objašnjenju, sukob Države i Crkve posle briselskog sporazuma o Kosovu, koji je rezultirao sa više crkvenih nego političkih skandala, trebalo bi da se okonča kakvim-takvim kompromisom. Naročito zato što, kako neki ukazuju, u evropskoj Srbiji, Kosovo će biti mnogo više crkveno nego državno pitanje.

Prema nekim izvorima, taj kompromis je u tišini i postignut između patrijarha Irineja i predsednika Nikolića. Samo je pitanje da li može da izdrži vidovdanska iskušenja – mitski praznik pada kroz pet dana, i nije isključeno da, što bi se dijalektički reklo, proključaju suprotnosti. I da se pokaže da je mešanje Crkve u politiku, i mešanje politike u Crkvu, postalo proces van bilo čije kontrole, sem valjda Božje. Te tako svako u Crkvi ima svoju politiku, kao što svaki političar ima svoju crkvenu struju, pri čemu više nema ni vere, ni ideologije. Ima samo kalkulacija na dnevnoj bazi. Političkoj.