Vojska i nada

Reagujući na premijerove reči, predstavnici Vojnog sindikata podsetili su da su povišicu nedavno zvanično zatražili od Vlade Srbije, ali da ih je Ministarstvo finansija jednako zvanično odbilo.

O tome premijer nije govorio, kao što je izbegao i da se na bilo koji način direktnije obaveže na datum kada bi navodne povišice trebalo da uslede, a još manje da govori o njihovom iznosu. Uopšteno obećanje o višim platama do kraja ove godine bilo je dovoljno da se postigne cilj – da se vojnici obraduju i ulije im se nada da će ako budu podržavali premijera imati šansu da u budućnosti počnu da primaju veće zarade. Pošto nada umire poslednja, time je možda ostvaren i drugi, hitniji cilj, da se vojnici odvrate od namere da podrže Vojni sindikat Srbije koji zbog teške materijalne situacije u vojsci od novembra periodično protestuje.

Hitnosti ne bi bilo da Vojni sindikat nije podržao studentske proteste, znatno ozbiljnije i bolnije za vlast, koji bi u slučaju da im se masovno priključe pripadnici vojske i policije (čiji sindikalci takođe protestuju), a onda i druge nezadovoljne grupe, mogli da od školskih šetnji prerastu u znatno veći građanski bunt, kadar da svoje ciljeve i ostvari. Zato vlast pred sobom ima ključni zadatak da spreči efekat grudve snega koja kako se kreće tako narasta do tačke kada se više ne može ni kontrolisati ni zaustaviti.

Vojska i policija su tu od naročite važnosti kao jedini mehanizmi sile koje država može staviti u funkciju obuzdavanja građanskih protesta ako oni dosegnu meru ili poprime oblik koji vlada više ne bude htela da trpi. Premijer zna koliko je to bitno, a takođe zna i koliko baš u ovim krugovima slabo stoji.

Javna je tajna da u vojnim redovima tinja nezadovoljstvo ophođenjem države prema onima čiji je posao da nas sve brane sopstvenim životima. Nezadovoljstvo smanjenim, nedostojnim platama. Nezadovoljstvo dnevnicama od 150 dinara, nedovoljnim za sendvič i jogurt. Nezadovoljstvo „štednjom“ na njihovim čizmama, uniformama, alatima. Nezadovoljstvo starešinama koji odbijaju trebovanja preko svake mere jer je strah od komandanta jači od odgovornosti prema vojnicima. Nezadovoljstvo ljudima koji vode vojsku, a koji često veze s vojskom nemaju.

Nije vojska u ovome usamljena. Ali za svaku vlast nezadovoljstvo u kasarnama je kanda ozbiljnija stvar od nezadovoljstva u školama, bolnicama, vrtićima, muzejima. Otud i nužnost lepog obećanja u rizičnom trenutku. Jer, kako rekosmo, nada umire poslednja.