U nemačkim firmama u Srbiji radiće 100.000 ljudi, izjavio je pre par dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić posle razgovora sa nemačkim ministrom za privredu i energetiku Peterom Altmajerom.
Zapravo, Vučić je izrazio želju da to tako bude, ponudivši Altmajeru da nemačke firme kada se zbog korone budu selile iz Azije, svoju proizvodnju prebace baš u Srbiju.
Tako bi broj „nemačkih radnika“ u našoj zemlji porastao sa nešto iznad 60.000, koliko ih je danas, na pomenutih 100.000.
Odavno je poznata predsednikova sklonost prema zemlji Angele Merkel, pa ne čudi ni ova njegova želja.
Međutim, kao što je do sada suviše često i bivalo, Vučićeva nemačka ljubav ostaće i ovog puta samo nedosanjani san.
Podsetimo se da je predsednik tako priželjkivao i dolazak Folksvagenove fabrike u Srbiju. I tada je pričao sa Altmajerom i obećavao subvencije veće nego što druge zemlje mogu da ponude, tajnovito najavljivao „najveću, najmoćniju i najvažniju“ investiciju za celu zemlju, s kojom bi nam „BDP za godinu dana skočio u neverovatnom procentu“, i od koje na kraju – nije bilo ništa.
Džabe je Vučić mistifikovao investiciju o kojoj ne sme da govori, džabe je na ruci nosio „Folksvagen“ sat i nudio subvencije veće nego iko: Nemci su ostali tvrda srca i izabrali – Tursku.
I pre Folksvagena je Vučić najavljivao ogromne nemačke investicije. Pa je tako i pre par godina takođe tajanstveno govorio o svom sastanku sa „bogatom naslednicom“ fabrike iz industrije kugličnih ležajeva, „najbogatijom Nemicom“ i sve tome slično, koja će ovde otvoriti hiljade radnih mesta, ali ne sme ništa više o tome da kaže.
U pitanju je bila (ako je ikada ozbiljno i bila) kompanija Šefler, o kojoj posle te mistične najave, naravno nije bilo ništa.
Naravno, od Simensa do ZF-a, mnoge nemačke kompanije zaista rade u Srbiji i zapošljavaju mnogo ljudi. Ali njihov dolazak predsednik nikad nije tako monumentalno najavljivao, verovatno zato što je njihov dolazak tada bio dovoljno realan da ga nije trebalo beskorisno ugrožavati televizijskim dramatizacijama.
Takvi nastupi rezervisani su za projekte s malo izgleda za uspeh. Recimo za Tenis, još jednu grandioznu nemačku investiciju od koje nije bilo ništa.
Po pitanju selidbe nemačkih firmi iz Azije u Srbiju takođe neće biti ništa. Ne samo što masovnog gašenja fabrika na istoku neće biti, ne samo da će u Kini, gde je najveće tržište za nemačku auto-industriju, Nemci zadržati svoje fabrike, već ni onim kompanijama koje budu odlučile da određene pogone prebace bliže evropskim tržištima Altmajer baš ništa ne može da naredi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
