Kao što je sociolog Jovo Bakić davno dobro primetio – Boško Obradović svojim političkim i ličnim postupcima otelovljuje gnev koji njegovi mogući birači osećaju u srpskom društvu.
Međutim, jedini proizvod toga je odobravanje na društvenim mrežama. Ništa od toga nije pretočeno ni u glasove, niti neku opipljivu i organizovanu političku snagu.
Naprotiv, parlament Srbije, koji je trebalo da Obradoviću proširi prostor delovanja od kada su 2016. Dveri zahvaljujući koaliciji sa DSS Sande Rašković Ivić uspeli da preskoče cenzus, užasno je oslabljen.
Porazni je utisak po srpsku državu i demokratiju da opozicija koja je u proleće 2016. počela mandat kod spomenika Romanovu (u blizini zgrade Male skupštine, sedišta RIK-a), u proleće 2020. završava taj mandat tako što u jednom trenutku Boško Obradović i Saša Radulović stoje usamljeno između skupštinskih klupa.
Okrenuti leđima jedan drugom, Radulović snima telefonom, a Boško Obradović duva u pištaljku. A i slika dva dana kasnije: Obradović blokira stepenište Skupštine, dolazi do guranja sa policijom u civilu, junačenja Čedomira Jovanovića, cepanja sakoa pridruženog naprednjaka Rističevića, tu je i jedan lekar iz vlasti – ministar Lončar – dok pandemija korone još traje…
Ovim i ranijim svojim delovanjem, bez obzira što je na trenutke uspevao da bude simpatičan, Obradović je zaista najviše pomogao Vučiću.
Prvo, zato što Vučiću parlament ne treba u bilo kom drugom svojstvu, sem u svojstvu Dume koja će da odobri i da se oduševi odlukama predsednika.
Rasprava protivnika poslanika sama po sebi je problem, jer u toj raspravi neko može da postane omiljen i da pobeđuje, da pribavlja pažnju i odobravanje javnosti.
Zna to Vučić iz ličnog i iskustva Tomislava Nikolića. Parlament kao mogući rasadnik političkih suparnika zato predsedniku nikako ne odgovara i svakako mu je veći protivnik od „rušilaca sistema“.
Drugo, u zagovaranju vaninstitucionalnog otpora, problem sa Obradovićem je taj što je on sam taj otpor, glavni i jedini „otporaš“, sve više nezdravo navučen na lični publicitet.
Jeste da naši građanski otporaši gube strpljenje zbog već besmislenog dugih protesta u kojima se ništa ne dešava i nikud ne vode (2018-2019), ali to nije koncept „kralja koji dolazi na presto“. Već koncept gde bi u otporu učestvovali i drugi, u kome ne bi jedan Boško jurio, već mnoštvo građana hrabro pošli napred u je li pobedu.
Umesto toga, međutim, zahvaljujući Bošku (i još nekima, poput DJB) učvršćena je ograda iza koje Vučić drži svoje birače, da ne pokušaju iz nje da izađu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
