Za Beograd…

Naime, tadašnji nam je glavni grad zapošljavao više od 250.000 industrijskih radnika. Istovremeno, ta radnička armija je imala „filijale“ po celom nesvrstanom svetu, plus onu najmanje stručnu, koja ja opsluživala beloevropske prestonice i palanke. I oni su se vodili kao Beograđani, ali ovde godinama nisu „trošili“ struju, vodu i kanalizaciju, već samo svoje pozamašne devizne plate. Čak su sa sobom vodili i brojne ćate jer trebalo je i po pustinjama i prašumama nešto administrirati.

Tako da priča o tome da proces industrijalizacije i deagrarizacije neminovno vodi u megalopolisomaniju pada u vodu. Sada nema ni desetog dela one avangarde koja je, kako kažu stari Beograđani, „poseljačila“ Grad, ali je nabujalo brojčano stanje birokratske, uslužne, trgovinske i vojske za prodaju magle. Ko to tamo sada peva i šta sve radi u Beogradu, saznaćemo valjda posle 15. novembra, kada će se verifikovati procena da Srbija ima oko 200.000 stanovnika manje, a da je novih 150.000 pridošlica obogatilo prestonicu. Ostatak je valjda pomro i otišao u inostranstvo, a za izbeglice, „interno raseljena lica“ i one koji po gradskim parcelama čekaju stambeno rešenje, ne znamo metodologiju, odnosno „popisnu“ grudu.

U svakom slučaju, licemerno je sada iščuđavati se nad podacima koji bi – da nije inih, nevoljom nateranih – mogli biti demografski mnogo gori. Može se očekivati, međutim da će se kuknjava o padu nataliteta poziva na posela za upoznavanje budućih supružnika i na povratak na rodnu grudu intenzivirati posle ovog popisa, i da će shodno manipulativnim željama, ući u bitne predizborne programske „ciljeve“. I da će nosioci tih programa, čim prođu izbori, pozapošljavati svoje zemljake i rođake na baš lepa mastiljarska prestonička mesta ili u najgorem slučaju, negde „da nešto dodavaju“.

I tako, brojni „dodavači“ će jednog dana želeti svoj stan, za koji će dobiti povoljan kredit, pa će im kuća i ono što su im preci stekli u zavičaju ostati prazni. A novo ognjište – nadajmo se sve sa pelenama – razvijoriće se po terasama, i svi ćemo živeti u komunizmu boljem nego što su nam prethodnici prorekli. Gotovo svi u nekoliko gradova, a niko nešto konkretno da radi. Pa ćemo uvoziti radnu snagu da nam okopava bašte oko blokova, jer neće imati šta da se jede.