Film je skupa igračka. Ali i veoma primamljiva svakoj vlasti jer se njome najlakše može „zakititi“, dopreti do najvećeg broja ljudi i u zemlji i u svetu.
Druge oblasti kulture i umetnosti manje su prijemčive za „široke narodne mase“ – u koliko god primeraka da se odštampa knjiga i na koliko god jezika da se prevede, broj njenih čitalaca biće manji nego broj gledalaca filma, slično je i sa izložbama, pozorištem i tako redom…
Država zato izdvaja za film i to nemerljivo više nego za druge oblasti kulture.
Ali je to u ovoj i ovakvoj zemlji najčešće ipak tek kap u moru iliti bari koja je opet prepuna krokodila koji se suviše dobro poznaju i hteli ne hteli moraju ponekad i da sarađuju, pa se neretko u različitim sukobima interesa otimaju oko pomenute kapi.
U loše organizovanom i vođenom sistemu to rezultira sukobima i surevnjivošću onih koji bi trebalo da sarađuju.
I zato su nam često gromopucatelni promašaji preveliki zalogaji u vidu istorijskih spektakala i sličnih, i za mnogo jače kinematografije, zahtevnih žanrova, a uspevamo ondge gde je mera svedena, uravnotežena i gde je u igri mnogo više ideja, a mnogo manje sredstava, kako prikazuju primeri nekolicine debitantskih prošlogodišnjih filmova.
A sve to dolazi „od glave“ – na čelu nadležnog ministarstva i institucija poput Filmskog centra Srbije su postavljenici partijskog kadriranja a ne ljudi od struke o kojima se tako mnogo govori i za kojima se vapi u poslednje vreme.
Ti, nekompetentni, poludoučeni, brane onda svoju poziciju i funkciju tako što se međusobno optužuju – napad je najbolja odbrana – za nesposobnost.
U gađanju ciframa u kojima se teško razabrati i odrediti ko je u pravu trpi sama „struka“, sve kasni, odlaže se, pomera – psi laju, karavani prolaze…
Reklo bi se, ovo poslednje bilo je stvar situacije, vanrednih okolnosti.
Ali, ova država, ima tome već neka decenija, ne može se baš pohvaliti uređenošću u raznim, da ne kažemo skoro svim oblastima pa tako i u kulturi, bez obzira na redovnost ili vanrednost situacije i okolnosti, te su ove potonje samo alibi za lošu organizaciju.
Oni na čelu neke institucije ili ministarstva za svoj „resor“ moraju se boriti kao da je jedini i najvažniji u svakom trenutku, baš onako kako se pripisuje Vinstonu Čerčilu da je odgovorio svom ministru odbrane kada je za vreme Drugog svetskog rata tražio da se poveća vojni budžet nauštrb budžeta za kulturu. „A za šta se onda borimo?“, rekao je slavni političar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
