Zabrinuta vlast

To prati i činjenica da je među firmama koje zakidaju plate i doprinose radnicima, veliki broj onih kojima ministarstva, javna preduzeća ili lokalne samouprave nisu isplatili urađene poslove, a samo po tom osnovu država privredi duguje oko milijardu evra.

Ekonomisti tvrde da je upravo to početak spirale nelikvidnosti, koja je jedan od najvećih problema srpskih preduzeća, jer ona koja ne uspeju od države da naplate svoja potraživanja, dalje šire krug dugovanja prema svojim dobavljačima, zaposlenima, žrtvuju razvojne planove – sve, osim poreza koji najčešće plaćaju zadužujući se dodatno kod banaka. Jedan od apsurda je što država „pomaže“ u takvim situacijama nudeći subvencionisane kredite, tačnije dotira deo kamate koja je i tada previsoka. Umesto da, jednostavnije, plati šta je dužna, pa će klupko početi polako da se razmrsuje.

Jedno od najčešćih „opravdanja“ koje zvaničnici potežu kada su suočeni sa ovih nekoliko brojki, jeste da plate i doprinose duguju uglavnom preduzeća sa neuspelom ili poništenom privatizacijom, „propale“ firme ili ona koja su u restrukturiranju. Ali, radnici koji jedini trpe „kolateralnu štetu“ nisu odlučivali o tome kako će preduzeće biti prodato i kome, niti su imali mogućnost da pre totalne propasti pod upravom novog vlasnika upozore nadležne na to šta se sprema. Preciznije, to su mogli teorijski. Mnogi su pisali dopise, zvali institucije a potom i novinare u pomoć, organizovali štrajkove, protestovali i zatvarali ulice, sekli prste… Ništa.

Država se uglavnom pozivala na to da je vreme samoupravljanja prošlo, da više nema garantovanih radnih mesta, da može da se isplati samo ono što je zarađeno. Nema odgovora, međutim, na pitanje ko je kriv što nije zarađeno više, što je novac otišao na neku drugu stranu, što država nije pažljivije birala kome prodaje preduzeća i što je većina njih tek pod novim vlasnikom konačno stavila katanac.