Zašto nas je sve manje

Otišli su majstori, zanatlije, ali i visoko obrazovani, najčešće mladi sa malo ili nimalo iskustva, zatim i lekari, inženjeri, arhitekte… Dugačak je spisak onih koji su otišli tražeći sigurnost, posao u struci, bilo kakav iole dobro plaćen posao, veći standard. To su razlozi koje mladi navode kao one koji ih opredeljuju kada biraju da li ostati ili otići odavde.

Ekonomski momenat je važan i posledice su vidljive po državu iz koje odlaze. Na godišnjem nivou, podaci su Vestminsterske fondacije za demokratiju i Instituta za inovacije i razvoj, država Srbija gubi više od 900 miliona evra, jer toliko su troškovi obrazovanja svih građana koji u toku jedne godine odluče da odu. Ekonomisti kažu da taj trošak nije toliko strašan jer, s druge strane, oni koji emigriraju šalju novac u domovinu koji se meri milijardama evra, što je svakako značajno za budžet. Onda, ako se i prebiju troškovi i prihodi na konto školovanja i doznaka, ono što ne podleže „prebijanju“ jeste kvalitet koji gubimo. A to se oseti na svakom koraku.

Nema (sve ih je manje) kvalifikovanih majstora, nezaposlenost pada jer radne snage nema, pa moramo da je uvozimo. Pandemija je možda najbolje pokazala kakvi su kapaciteti domaćeg zdravstva. Lekari su umesto za jednog morali da rade za troje. Medicinske sestre isto. A nije da ih nismo imali, da ih nismo školovali. Otišli su. Put Nemačke, jer tamo ode polovina ljudi koji napusti Srbiju. U Austriju, Sloveniju, Norvešku. Otišli su za boljim platama. Ali, otišli su u uređene države.

Tamo gde nema uređenog sistema, gde starlete i kvazi intelektualci sa kupljenim diplomama diktiraju trendove, školovani se ne pronalaze. Dok radna mesta popunjavaju oni sa spiska vladajuće stranke, mladi više ne žele da čekaju svojih pet minuta ili uslovljavanje da moraju da pripadaju nekoj političkoj opciji da bi se zaposlili. Odlaze glavom bez obzira jer postoje države koje cene obrazovanje, diplome, kojima su potrebni oni koji znaju i žele da rade.

Zato nema mnogo mesta čuđenju kojih ovih dana demonstrira Aleksandar Vučić iz Budimpešte. „Srbija za 20 godina neće imati ni pet miliona stanovnika“, poručio je kao zabrinuto, aludirajući valjda da treba da se svi zamislimo.

Predsedniče, mnogi su uradili sve što je u njihovoj moći, rodili smo dece koliko smo mogli da rodimo, u ovim okolnostima i u ovakvoj državi. Zašto je takva, to je pitanje, kako za vlasti pre vas, tako i za Vas. Jeste li se potrudili da da ovu zemlju napravite boljom za sve, ne samo za one oko vas. To je u opisu posla onih koji vode države. Da brinu o svakom svom građaninu. Vi to ne radite i nemojte da se čudite što nas je sve manje.