Zločini i kazne

Nešto pre toga Vrhovni kasacioni sud odbio je poslednju pravnu mogućnost – zahtev beogradskog Višeg tužilaštva za zaštitu zakonitosti, povodom odluke Apelacionog suda da navijaču Urošu Mišiću prepolovi kaznu. Mišić je zbog toga što je na Zvezdinom stadionu pokušao da žandarmu gurne upaljenu baklju u usta, konačno kažnjen sa pet i po godina, jer je Apelacioni sud utvrdio da Mišić nije s umišljajem pokušao da ubije Trajkovića, nego „da napadne službeno lice u obavljanju poslova javnog reda i mira“. Konačno, u međuvremenu su prepolovljene kazne i osuđenima za ubistvo francuskog navijača Birsa Tatona, jer se „i ovako odmerenim kaznama u potpunosti ostvaruje svrha kažnjavanja“.

Pa, da li se ostvaruje, ako se kazne tako drastično umanjuju? Kriminolozi ocenjuju da ovakva nesrazmernost u visini kazni između višeg i apelacionog suda u jednom predmetu govori o sistemskoj grešci u pravosuđu. A u delu pravne javnosti se napominje da se u sudskim procesima mora voditi računa i o olakšavajućim okolnostima, kao i o mogućnostima rehabilitacije, odnosno resocijalizacije okrivljenih pošto odsluže kaznu.

Sa druge strane, deo civilnog sektora uporno ističe da se u Srbiji vrlo retko primenjuje institut „uslovnog otpusta“, odnosno mogućnost da osuđeni, ukoliko se dobro vladao u zatvoru, izađe posle polovine ili dve trećine odslužene kazne. Zagovornici „uslovnog otpusta“ naglašavaju da bi primenjivanje ovog prava podstaklo osuđene u zatvoru na bolje vladanje.

U svakom slučaju, žrtve zločina ništa ne može da vrati, ali kakvo preventivno dejstvo ima prepolovljena kazna unapred? Zar nije celishodnije ujednačiti sudsku praksu u kažnjavanju, a eventualno zbog mladosti počinilaca i drugih olakšavajućih okolnosti, primeniti, recimo, mogućnost uslovnog otpusta koji treba zaslužiti? Uostalom, iskustvo, ali i neizbežna statistika, govori da se ova vrsta počinilaca krivičnih dela najčešće vraća istom društvu i modelu ponašanja, pa zato, pre ili kasnije, ponovo završi pred sudom.