Žrtvovana pravda

U pismu koje je poštom stiglo na adresu Tužilaštva, pomenuti su i lideri LSV i i SDPS – Nenad Čanak i Rasim Ljajić, kao i direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić. U pismu su se nalazili i isečci iz iseljeničkih novina o zločinima nad Srbima tokom Drugog svetskog rata u Hrvatskoj i optužbe na račun Vukčevića da „ima oči veštičine i pije srpsku krv“, dok su ustašama nazvani Nenad Čanak i Kandićeva, a za predsednika Srbije Borisa Tadića navodi se da „namešta vence na ustaške žrtve a srpske i ne pominje“.

Pretnje su pre desetak dana stigle i lideru SPO Vuku Draškoviću. Na Fejsbuk stranici pod nazivom „Prekrečimo novosadsku mržnju“, uz fotografiju sa precrtanim likom Nenada Čanka napisano je – „I on će imati veze sa krečom, ali na Fruškoj gori, kod Stambolića ortaka…“ Ni lider LDP Čedomir Jovanović, ali ni njegova porodica, nisu bile pošteđeni pretnji. Isto je bilo i sa ministrom policije Ivicom Dačićem.

Kvalifikacije koje se koriste nisu nimalo lake – izdajice, NATO i albanski plaćenici, preti se oružjem, bombama, eksplozivima… Sve pretnje su upućene sa bezbedne udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara.

Ono što je zajedničko za sve ove pretnje je da su upućene svima koji su otvoreno, javno i bez zazora govorili o zločinima koje su činile srpske snage tokom devedesetih. Bez obzira na mesto dešavanja – Kosovo, BiH, Hrvatska ili Srbija. Njihova osnovna ideja je da prvo treba počistiti u svom dvorištu i da svi zločini, ma ko ih činio moraju da budu istraženi i procesuirani. A ima dosta toga.

Nažalost, mi još uvek kao društvo nismo spremni da prihvatimo da su Srbi počinili najviše zločina u poslednjim ratovima na prostoru bivše SFRJ, kao i da je najveći broj paravojnih formacija dolazio iz Srbije, i to sve uz podršku države Srbije – u naoružanju, opremi, hrani, finansijskoj i logističkoj podršci, ali i u ljudstvu. Ali to država nikada neće, bar zvanično, priznati, jer se sudije prilikom utvrđivanja činjenica u krivičnim postupcima optuženima za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, strogo čuvaju da se iz spisa predmeta ne izvede zaključak da je država Srbija na bilo koji način učestvovala u ratovima tokom devedesetih. Razlog je jednostavan – strah od korišćenja tih dokaza u postupcima koje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu protiv Srbije vode Bosna i Hercegovina i Hrvatska. Ono što se zaboravlja je da je srpskom društvu takva vrsta otrežnjenja neophodna, jer je u odsustvu toga došlo do novog bujanja nacionalizma i ekstremno desnih ideja, koje se mahom zasnivaju na nasilnim metodama rešavanja problema. A onda se ponovo vraćamo u devedesete.