S one strane duge

A šta piše u tom kapitalu u seljačkim štrajkovima?

Koliko ja znam, drug Marks i Engles pretpostavljaju radničke štrajkove samo u kapitalizmu.

Pametni ljudi.

Šta bi bilo s diktaturom proletarijata kad bi proleteri štrajkovali?

Cane, i sve to piše u tom kapitalu (…) Kad završimo rudnik, zatvoriću se u sobu jedno dva-tri sata da ga natenane proučim.

Kaže Radiša, predsednik mesnog Narodnog odbora Gornjeg Jaukovca, zbunjen otporom seljaka moderinizaciji i izgradnji rudnika koji treba da bude zamajac za preporod celog kraja. Bolno je kako vicevi sa kojima smo ismevali socijalizam mnogo bolje ležu uz današnje odnose nego uz vreme u kom su nastali.

U Nemanjinoj ulici 2016. godine uobičajeno uzbuđen pred novo zasedanje Vlade, doktor Neša ćaska u predvorju sa premijerom. Premijer ga, kao svog najpouzdanijeg stručnjaka konsultuje oko najdelikatnijih pitanja.

A šta piše u tom tvom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju i Memorandumu sa MMF-om o građanskim protestima protiv liberalizacije, javno-privatnih partnerstava i nih reformi?

Ne piše ništa, nema ni potrebe, podrazumeva se da se građani bune samo kad traže više privatizacije.

Pametni ljudi.

Šta bi bilo sa građanskim društvom kad bi građani tražili da državom ne vlada sprega političkih partija i privatnih kompanija.

Nešo, i sve si to naučio od mentora Miće pišući plagijate? Kad završimo Beograd na vodi, zatvoriću se u sobu jedno dva-tri sata da i ja natenane proučim sve one sporazume i memorandume koje sam potpisao.

Kaže premijer zbunjen otporom građanstva modernizaciji i izgradnji biznis kompleksa koji treba da uz doktor Sinišin finansijski multiplikator još brže multiplikuje privredu koja je već krenula u nezadrživ uzlet.

Tako nekako izgleda stvarnost s one druge strane.

Sa naše strane sprege su više nego očigledne, toliko očigledne da čak deluje i pomalo glupo polemisati o njima. Imamo viskog partijskog moćnika, npr. Nešu ili Sinišu, svejedno je, koji sprečava policiju da uradi ono što po svojoj dužnosti mora da uradi, imamo ljude koji samo mogu bespomoćno da gledaju kako nestaje i ono malo što imaju, i imamo neljude koji taj posao odrađuju na terenu. Sve što je potom usledilo je neizbežna posledica. Kao i mnogo puta pre, država Srbija je uzeta kao nešto što treba da služi jednom privatnom interesu. Samo ovoga puta na toliko očigledan način da prosto poražava koliko se vlasti se nisu ni trudile da sakriju svoje delovanje. Građanski bunt je na takve stvari prirodan odgovor.

Ako pratimo i komšije iz okolnih zemalja zadnjih godina, videćemo da bezobzirna i očigledna uzurpacija opšteg dobra u privatne svrhe nije incident na Balkanu – slučaj Cvjetnog trga u Zagrebu koji je režirao popularni Milan Bandić, ili Srđ iznad Dubrovnika koji treba da bude golf teren (inače tradicionalan sport u našim krajevima).

E sad, to što nama sve ove stvari deluju loše, i što u neverici gledamo kako vlasti otvoreno rade protiv opšteg interesa, to je samo zato što nismo uronili u talase novog doba i moderne tokove biznisa, menadžmenta koji nije odmakao od Radišinog komunizma u Jaukovcu. Siguran sam da su ljudi u vlasti ustvari ubeđeni da rade ispravno, i da sebe iskreno vide kao nosioce progresa. Kao što Radiši nije jasno što se ljudi bune oko nasilnog otkupa žita i kuluka za rudnik, ni ovima sad nije jasno zašto se ljudi bune protiv tako progresivne stvari kao što je Beograd na vodi i nasilno raščišćavanje terena. Naš premijer, po sopstvenoj izjavi sebe vidi kao Gerharda Šredera, čoveka koji je činio teške rezove u Nemačkoj, ali koji su se dugoročno pokazali dobrim. I siguran sam da čovek čvrsto veruje u to.

Slobodan Antonić je svojevremeno u jednom odličnom poređenju dao jasnu sliku onoga što čeka sadašnju vlast, još na samom njenom početku. Jednog drugog Malog, Šćepana, Njegoš opisuje kako dolazi na vlast prevarom i zavodi narod da je on car. A onda u jednom trenutku i sam počinje da veruje u iluziju koju je stvorio da bi obmanuo druge: „Može biti da sam ja mesija / dovedeni rukom nevidimom / da zla ova listom utamanim / da nepravde razrušim oltare / da podignem i okrunim pravdu.“

I tako u Gornjem Jaukovcu sledi otvaranje rudnika. „Spontano“ okupljeni narod oduševljeno pozdravlja modernizaciju, iz rudnika izlaze prva kolica sa ugljem. Visoki sreski funkcioner Sredoje, u prisustvu uglednih zvanica, gleda u kolica i vidi samo gomilicu komadića uglja, sa jednim jedinim velikim grumenom. Sredoje vadi grumen i podiže ga u visinu. Narod oduševljeno kliče. Bolja budućnost. Konačno napredak.

Beograd, 2019. godina. Prva A1.01 faza je gotova, doktor menadžmenta gleda i dalje zavodljivu direktorku Studija B, ali ne može da joj priđe od dosadnog Arapina, okolo narod i autobusi Autosaobraćaja, premijer na vrelom suncu melje hemijskom napisan govor, završava, podiže ruku na sebi svojstven način, pobednički, a narod kliče jer više ne mora da stoji na suncu. Bolja budućnost. Konačno napredak.

Tekst je objavljen u dodatku Bilten, uciteljnznalica.org