„Sanjao sam žutu dunju, zemlju moju, zelen gaj”: Opet i uvek bih se ovde rodio

Ovaj grad nije samo geografska odrednica, on je dijagnoza!
Ona, kad te nešto muči, a doktor ti kaže, ne brini, sve je u redu!

Prekriven vekovnom patinom koja čuva svo bogatstvo grada i ne da novim talasima da budu plima koja plavi tek tako.

Red bi bio podugačak ako bih se držao hronologije:
Prva prestonica.
Prvi licej.
Prvo pozorište.
Prva gimnazija.
Prva topolivnica.

Najveća imena glumišta, muzike, slikarstva …
Najveća fabrika automobila jednog vremena.
Najveći grad stradalnik proteklih ratova …

I bol i ponos u jednom, i sofisticarana nenametljivost pred drugima da se busamo u grudi što smo baš odavde.

Mi, kragujevčani, posle svega, tuđinske zatvore ne smatramo lepotama, niti uzdižemo neznane junake, ni pobednike.
Naši junaci su znani.
Naši su preci.

Možda zato nismo glavni grad, ali prestonica, verujemo, jesmo.

Prohujale godine su ovde stvorile tu vrlinu, da se nikada ne reaguje „na keca” i da nije vrh intelekta „ja što mislim, ja ti kažem”, već „prvo razmislim, pa onda kažem”.

Novo vreme, naravno, stiže i ovde, ali korakom, ne aplikacijom sa interneta.

Zažalim, često za vremenima kada nas je Lepenica uveseljavala promenama boje u zavisnosti od toga kako danas u Zastavi farbaju automobile, u žuto, ili zeleno, plavo ili crveno … Možda belo.

Za „olimpijskim selima”, kad si mogao da se zimi sankaš po visinskim naseljima, leti da se kupaš na bazenima, u sred asfalta.

A stvari ti bezbedne jer ih čuva metalni broj koji dobiješ na ulazu, pa privežeš za kupaći.

I nedostaje zelenilo.

A Miloš Obrenović je prestonicu podigao ovde baš zbog te lepote reljefa i zelenila, kao da je on, nepismen, izmislio entropiju.

Danas su druge potrebe vremena, grad je postao veliki, izgradnja ne prestaje, ne šeta se puno, već se vozi … Zato pravimo parkinge, mnogo ih je manje nego što je potrebno, ali niko ne ostane neuparkiran.

I volimo goste!

Imamo šta da pokažemo.
Milošev konak, muzeje, teatar, dom omladine, biblioteku …
I još mnogo toga.

Imamo i „Balkan”, gradsku kafanu koja je to uvek!
Bilo da u njoj sviraju ovi ili oni.
Ili da sede ovi ili oni.

I lepo je biti Kragujevčanin, jer te ništa ne može promeniti ako ne želiš.

Ovde je i zgrada SDK zadržala to ime, a nije više to.

I biće SDK i ako jednom Kinezi u njoj otvore robnu kuću!

Vreme ide, sve se menja, imali smo, pa nismo, vodili nas i dobri i loši, gradilo se, pa nije, imali smo televizije, pa nismo …

Ali ta, neka, ruža vetrova, tačno je iznad Kragujevca, čuva ga od kiša i drži nas uspravnim.

Opet bih se rodio ovde, Kragujevac je moj grad.
I tvoj.
Svačiji, a svoj!

A i pesma kaže:
„Sanjao sam žutu dunju,
zemlju moju,
zelen gaj”.

Autor je pekar iz Kragujevca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Važan i neizostavan dokument jugoslovenske popularne kulture: Monografija grupe „Smak”

Petar Mošić predstavlja samostalnu izložbu – „Spavači“

Priča o ugnjetavanoj ženi jedna od najgledanijih u istoriji italijanske kinematografije: Film „Uvek postoji sutra” u kragujevačkom SKC-u

„Od betona do kanona” i „Neispričana priča”: Dani Milutina Milankovića u Istorijskom arhivu Šumadije