"Sramota me, dakle postojim"

Opozicija rekla da vlast „više ne spominje investicije u privredi koje omogućavaju zapošljavanje, već je priču o razvoju preusmerila ka malinama, iako je jasno da se samo od krampe ne može živeti i da na „krampi“ koalicija na vlasti nije gradila političke karijere, već na obećanjima da će stići privrednici iz Turske, Italije i „Preventa“.

Debeo minus bio s početka godine. „Šumoseče“ se baš osilile. Posečeno duplo više ogrevnog drveta nego prethodne godine, a u Prijepolju tri puta više nego u Novoj Varoši i Priboju zajedno. Ali, spremalo se iznenađenje: video nadzor šuma. Pa, kad kamera snimi „sekača“, ima da se zaprepasti koliko je fotogeničan. Da li će sve kradljivce voleti oko kamere, znaće se. Kao jedan od prioriteta navedena konačna izgradnja trafostanice u Velikoj Župi. Plac za tu investiciju moćna Elektroprivreda otkupila pre 10 godina, ali nikako da se nađemo u prioritetu. Za to vreme niklo stotine kuća i privredni objekti, struja nestaje po desetak puta dnevno. Niko ništa. Džaba opštinska vlast nudila od naše sirotinje 20 miliona Elektroprivredi da je odobrovolji da počne izgradnju. Po selima žice za struju stoje pobodene na kočevima.

Skupština opštine brojala svoje poslednje mandatske dane, a vlast baš „zaišćilila“ da opština dobije nove simbole. Ali partneri nikako da se slože, pa je počelo pogađanje. Merila se krila Belom anđelu, pa da li je Sahat kula građevina „Turaka okupatora“, pa da li su bošnjački simboli ispod srpskih ili je trebalo da budu u „suživotu“ odnosno jedni pokraj drugih. „Krnja“ komisija je ipak najviše fascinirala svojom kvalifikovanošću i kompetencijom. I, da vidiš, pripomogla opozicija da se izglasa. Šta kažu široke narodne mase? Ništa. Oni „krampe“ i „kočeve“ u šake, pa na selo, u malinjake. Tako, još jednom valja preispitati te simbole, da se malo „uliči“ i prilagodi, pa rasprostre kakva malina, sočna i berićetna.

Jedna druga skupština, zaseniće Skupštinu opštine – Skupština Sportskog saveza, udruženja koje se finansira iz budžeta. Ala su vrzmatori oko sporta počeli da „rempluju“, „turaju lakat“, „uklizavaju“, „simuliraju“. I tako cele godine. Smenjuju se i postavljaju vežbaju voleje i zakucavanja! Novoizabrani direktor Doma kulture najavio popis legata jedne od najstarijih umetničkih kolonija u ondašnjoj Jugoslaviji, Mileševske kolonije. Reče Mirko Malešić da nedostaje 37 dela, onako na prvo prebrojavanje, reversi se „ne poklapaju“. Gde su vredna dela jedne od najstarijih umetničkih kolonija? Svojevremeno je Skupština opštine formirala komisiju da se uđe u trag, ali komisija „omutavi“, pa nikad pred javnost. I sad, da se konačno popiše, pa, čega nema, bez njega će se biti. Da li će policija tražiti gde su vredne slike? Tužilaštvo? Bome bi trebalo. A ono, opet, znam da će se jope reći: hajde, jadan, čuj, slike! U Prijepolju skoro 500 ljudi sa diplomama viših i visokih škola bez posla. Ko ih je „ćero“ da se školaju?! Krampu u šake i u maline.

Ministar Rasim LJajić stigao pred izbore i kazao:“Ne dajemo lažnu nadu, već konkretne rezultate“. A nosilac izborne liste BDZS Muamer Zukorlić podneo ostavku na mesto muftije i kazao: „Nikad više muftija“ već će, angažovanjem u politici, reče, dati novi duh, zamah i svežinu koji nedostaju političkom prostoru jer su sve koncepcije, ideologije i metodologije potrošene“. Tu je negde u pravu. Sve je postalo (sve)jedno. Izborna groznica je tresla najviše „portale“. Samozvani novinari su se množili ko insekti. Zujalo to za političkim prvacima, nosalo kamere, poturalo mikrofone. Siroto to, dobijalo i pare iz budžeta za takovo trčanje u svrhu izbornog kampovanja po mnogim naseljenim mestima. I helihopteri lećeli zarad izbora. Ima se, može se. Nođe maline, onđe krampa, vođe kolac. Moćno to, vidi se najbolje iz helihoptera. Samo nije jasno što turisti zaobilaze Prijepolje, a to nam strateška grana?! Od 11 opština Turističke organizacije zapadne Srbije mi najgori. Pohodilo nas samo 780 turista. Nema u izveštajima ni to da usled tolike navalice turista i zavidnih rezultata htela vlast da duplira kapacitete: dve suvenirnice, dva interaktivna izloga, dva info centra.

Da sumiramo: za adaptaciju 70 kvadrata podrumskog prostora država je dala 2,5 miliona dinara turističkoj organizaciji koja deset godina raspolaže prostorom od oko 70 kvadrata u kome su kancelarije i rade četiri osobe. Pre deset godina uložena su sredstva da se one urede i da se izmeni detaljno krovna konstrukcija na Veseličića kući. U namenski izgrađenoj zgradi za info centar i suvenirnicu na Kolovratu su mašine Udruženja pčelara, a interaktivnog izloga vrednog milion dinara nema. Niko ne zna gde je. Veseličića kuća propada iako je proglašena za objekat od posebnog značaja, ali je u njoj i privatni ugostiteljski objekat koji je opština dala pod zakup za pet evra po kvadratu. Pa da zaključimo. Gradimo li mi to i ulažemo „svetske pare“ u neodržive objekte, projekte i ideje za „jednu sezonu“?!

Izabrasmo na izborima. Velika koalicija oko SNS trijumfovala i podelila resore, ali fino podelila jer je Dragoljub Zindović, koji je ponovo izabran za predsednika opštine, kazao:“Sa nama prestaje stranačka trgovina“. Volja birača i interesi glavnih igrača su pledoaje u našem svekolikom životarenju. Lokalna DPS prvi put ušla u vlast. NJen predsednik Zulkefil Sadović u predizbornom intervjuu za Polimlje rekao da mu je Prijepolje „24 sata u glavi i duši“ i da „oseća da ima obavezu da da pravac putu kojim Prijepolje ide“. U maju je pao sneg. Malinari pred opštinu. Pali direci u Hrtima, vele, od milion stabala 90 odsto stradalo. Ali ovo selo se našlo i na „poštanskoj markici“. Nadgrobni spomenici iz srednjeg veka u ovom selu su postali svetska baština i uživaju zaštitu Uneska. A beše to jedno od sela do kojih se put dugo probijao, pa kad stiže majstor sa vozilom, domaćini ih okitiše ko na svadbi.

Do Savine pećine će se atraktivnom stazom. Ministarstvo za turizam dalo 12 miliona dinara da vernici mogu sigurno da hodaju do pećine, a ne da se lome po liticama držeći se za lanac. Očekuje se navalica. U maju Prijepolje bilo centralno mesto za obeležavanje 40 godina pruge Beograd – Bar. To obeležavali akcijaši, oni što su gradili svojim rukama pruge, fabrike, sportske dvorane, škole…

Zaboravljeno vreme entuzijazma. O tome šta je ostalo od pruge koja je bila najveći građevinski poduhvat u Evropi, najbolje govori sramotna zapuštenost železničke stanice u Prijepolju. Dođe tako vreme kad pametni zaćute, budale se bekelje za govornicama, a fukara se obogati.

A parking? Pa, najavljivalo se godinu dana, sklapali ugovori, prebacivale pare. Ali nema. Zapelo. Niko ne zna što. Gde su pare koje su izdvojene za otvaranje javnog parkirališta? Gde su pare od licitacije za kupovinu Auto kuće u koju je umesto JKP koje sada plaća zakup, ušla privatna firma? Gde su ti milioni?! Ko je odgovoran?! Livnicu napuštaju svi radnici. Ima li ikoga da odgovori zašto Prijepolje više nema industriju?!

Sednice Skupštine opštine sada drugačije. Manje odbornika, „kraća“ klupa opozicije. Više nema zasedanja od po nekoliko dana i meseci. Sve za jedan dan. Nova vlast se dosetila: ne usvaja izveštaje direktora koji su za smenu, pa koji sam ostavku daje, taj da radi ostaje. Dobili smo v. d. direktora, a oni koje je imenovala Skupština opštine na mandat od četiri godine, koji im nije istekao, ostaju da sede stalno zaposleni tu gde su onomad započeli direktorovanje. Šta je falilo njihovim izveštajima? Šta to nisu dobro radili, pa su se postideli i dali ostavke? Tako, iako stoji zabrana zapošljavanja u javnom sektoru Prijepolje zaposli kadrove jer kućeš veći kadar od bivšeg direktora koga je na funkciju preporučila partija?! Hajde, gde ćeš?! A biografije bi sve stale u jednu rečenicu. Zato ama baš svako može sebe da vidi na svakom mestu. Nije li zgodan paradoksa, da ne kažemo na nivou Joneska: tek postavljeni v. d. direktora Doma kulture saziva novinare da iskaže i požali se da ova ustanova za koju su odbornici onomad već rekli da ih ne zanima i da ih baš briga ko joj je direktor, ima gubitak od sedam miliona dinara, da je za godinu dana potraživanje udvostručeno, da nema za platu radnicima, ali je prethodnika koji je dobrovoljno dao ostavku, zaposlio za stalno kao kadar koji nedostaje za likovnu kulturu. Inače, pre tog kadra, uređivao je godinama svekoliku likovnu scenu majstor za radijatore! Čuvam jednu fotografiju jednog grafita:“Sramota me, dakle postojim“!

Obeležen prvi put Dan opštine sa novim datumom, ali nije bilo baš onih što su izglasali taj datum. Više im i nije neki datum ili?! Nova vlast reče da nam je glavni komunalni problem kanalizaciona mreža i da ćemo se „daviti u fekalijama“. Moguće da će neplivačima biti nezgodno i onim malobrojnim što još nisu gacali po govnima.

Smenjeni direktori Bolnice i Doma zdravlja. Prvi čuo da je smenjen preko TV, a drugi odmah pošto je posadio stotinak ukrasnih tuja oko zgrade. Umro je primarijus dr Žika Petrović, prvi prijepoljski hirurg. Došao iz Vojvodine i ostao 38 godina. Govorio je: „Voleo sam bolnicu kao svoju kuću, mogao sam danonoćno da radim. Za mene je najvažnije bilo da je neko dobar radnik, pedantan, stručan, odgovoran. Mrzim strahovito javašluk i kašnjenje“. A retki su ljudi kakav je Huzeir Ahmetović koji 40 godina bez dinara naknade tapacira svaki bolnički ležaj. Rekao samo:“Niko ne zaslužuje da se leči na poderanom“. Srcem tapacirao, a nikad ni dana nije ležao u bolnici. Toliko o direktorovanjima, šefovanjima i ambicijama.

Pročitah da je noć pozorišta protekla bez publike. Kog pozorišta?! Koje publike?! Stanje u urbanizmu neprimereno i nekontrolisano godinama, rekao zamenik predsednika opštine Stanko Kijanović. Vizura grada narušena. Kako? Lako. Estetika je visoka kategorija kultivisanosti koja formira ukus. A etika je visoka moralna kategorija koja formira svest i društvenu odgovornost. Šta je donela sprega politike, nedostatak urbanističkih dokumenata i investitora koji imaju novac i velike ambicije? Odgovori su svuda. Upotrebne dozvole su otvorile široko polje zloupotreba bez ikakvih sankcija. Misionarski smo zagledani u nepromenjenu viziju koju nam je jedna ekipa izvizirala pre desetak godina. U šta prođe decenija?! Ko se nagradi, ko se snađe, ko se pogubi, ko nesta, ko ode, ko osta? Pročitah jedan aforizam: „Volim sneg. To je jedino što siđe sa planine, a ne postane direktor“.