Srpski univerziteti su organizovani na principima samoupravljanja

Rektor i rektorski kolegijum imaju veoma ograničena akademska ovlašćenja. Izbori u univerzitetska zvanja, unapređenja i načini odlučivanja i glasanja su decenijama nepromenljivi i svojstveni uglavnom samo Srbiji. Razvijeni svet ima univerzitete organizovane na principima akademske hijerarhije. Nasuprot tome, srpski univerziteti su i u 2016. godini organizovani na principima samoupravljanja. Tako na primer, ni na jednom svetskom univerzitetu asistenti nisu u radnom odnosu, a pogotovu nisu članovi naučno-nastavnih veća na kojima se donose odluke o potrebi angažovanja redovnih profesora.

Šta su suštinske razlike u izboru univerzitetskog kadra u Srbiji i na velikim svetskim univerzitetima? Posao koji u Srbiji obavljaju asistenti u svetu obavljaju studenti poslediplomskih studija koji se menjaju na svake dve godine. Dolaskom na srpski fakultet najmlađi saradnici zasnivaju radni odnos. Podrazumeva se da će novoprimljeni saradnici, bez obzira na sve proklamovane i zakonski uobličene kriterijume, reizbornosti, provere i ostvarene ili neostvarene naučne i pedagoške rezultate tokom godina, srećno da dočekaju penziju na univerzitetu (po mogućstvu u zvanju redovnog profesora). Dolaskom na fakultet postajete „naše dete“. U slučaju da se, prilikom reizbornosti ili izbora u više zvanje neočekivano javi bolji kandidat koji nije zaposlen na fakultetu ili, ne daj bože, kandidat koji je doktorirao u inostranstvu, a želi da se vrati u zemlju, nadležna fakultetska komisija, po pravilu, u referatu o izboru raznim neadekvatnim formulacijama, a ponekad i prenebregavanjem činjenica uvek daje prednost kandidatu već zaposlenom na fakultetu. Može da se konstatuje da karijera na srpskim državnim fakultetima počinje negde oko dvadeset pete godine i da se pri tome primljenom kandidatu pruža maksimalna zaštita u budućnosti od eventualnog gubljenja posla. Mladi doktori nauka, sa nekoliko godina profesionalnog iskustva na svetskim univerzitetima trenutno imaju veoma male šanse da postanu profesori univerziteta u Srbiji. Bitno je istaći da na srpskim državnim fakultetima postoji veliki broj sposobnih, talentovanih i vrednih ljudi koji ostvaruju značajne naučne, stručne i pedagoške rezultate. Neki od njih se, uglavnom neuspešno, suprotstavljaju osrednjosti, nepotizmu, plagijatima i lažnim referatima za unapređenje.

Tokom poslednje decenije prvi sastav Komisije za akreditaciju (kao inicijator), Nacionalni savet za visoko obrazovanje i senati pojedinih državnih fakulteta su doneli kriterijume za napredovanje univerzitetskih nastavnika koji su podrazumevali publikovanje naučnih rezultata u časopisima sa takozvane SCI liste. Pored delimičnog uozbiljavanja naučnog rada i načina saopštavanja rezultata ova inicijativa je generisala i niz negativnih pojava kao što su dopisivanje na radove, plagijati i publikovanje po svaku cenu u manje značajnim časopisima, od kojih pojedini nisu iz oblasti kojom se kandidat bavi. Potrebno je istaći da je zahtevani broj publikacija značajnih za izbor u zvanje u Srbiji daleko manji nego na svetskim univerzitetima.

U 2016. godini izboru/reizboru nastavnika na srpskim univerzitetima se i dalje pristupa birokratsko-formalistički. Katedra na kojoj je kandidat zaposlen predlaže komisiju za ocenu kandidata (to najčešće radi sam kandidat). Komisiju, po pravilu sačinjavaju kolege sa katedre, koautori, mentor itd. Najvažniji trenutak na konkursu je predlaganje i određivanje članova komisije. Prvu verziju referata komisije najčešće piše sam kandidat za unapređenje. Atmosferu na većini fakulteta i univerziteta karakteriše ćutanje, jednoglasno izglasavanje podnetih referata i politika nezameranja. Svaki eventualni prigovor na reference i rad kandidata doživljava se kao akt neprijateljstva i remećenje uspostavljenih odnosa.

Kako prevazići postojeće stanje i na osnovu kojih kriterijuma u budućnosti treba birati profesore državnih univerziteta u Srbiji? Po mom najdubljem uverenju srpski državni univerziteti moraju da prihvate deo prakse svetskih univerziteta i da dožive radikalnu transformaciju izbornih procedura. Prvi korak podrazumeva slanje velikog broja mladih, talentovanih ljudi na doktorske studije na svetske univerzitete. Tridesetogodišnjaci sa stečenim doktoratom na vodećim svetskim univerzitetima moraju da dobiju apsolutni prioritet u izboru u docentska zvanja u Srbiji. Kandidati koji su doktorirali u Srbiji morali bi pre eventualnog izbora u docentsko zvanje da provedu najmanje godinu dana na dobrom inostranom univerzitetu kao postdok istraživači. I jedni i drugi bi morali da kroz pristupna predavanja uvere akademsku javnost u svoje naučne i pedagoške sposobnosti. Svi docenti treba da budu izabrani na određeno vreme na izborni period od šest godina. Posle izbornog perioda od šest godina državni univerzitet bi morao da odluči o otpuštanju zaposlenog docenta ili o izboru kandidata u zvanje vanrednog profesora. Izbor u zvanje vanrednog profesora bi garantovao izabranom kandidatu radni odnos do kraja karijere. Vanredni profesor bi mogao da samoinicijativno podnosi zahtev za unapređenje u zvanje redovnog profesora svakih pet godina. U slučaju neizbora u zvanje redovnog profesora kandidat bi zadržavao radni odnos u zvanju vanrednog profesora, uz pravo da se posle pet godina ponovo javi za eventualno unapređenje. Redovni profesori bi bili obavezni da periodično podnose dekanu i rektoru izveštaj o svom radu. Članove komisije za izbor kandidata moraju da sačinjavaju profesori sa drugih domaćih univerziteta i tri profesora inostranih univerziteta. Članovi komisije moraju da pišu individualne izveštaje o prijavljenom kandidatu, ne smeju da znaju jedni za druge i njihova imena moraju da ostanu tajna kako za kandidate, tako i za sve profesore na fakultetu. Ovo je uobičajena svetska praksa. Dekan fakulteta treba da napiše kratak izveštaj kojim podržava ili osporava evaluaciju kandidata izvršenu od kolega van univerziteta i iz inostranstva.

Kriterijume za izbor svakako treba da predstavljaju detaljno klasifikovane publikacije kandidata, postignuta citiranost, ocene pedagoških kvaliteta, urađeni i odbranjeni projekti, recenzentska aktivnost, članstvo u uređivačkim odborima naučnih časopisa, saopštavanje rezultata i uvodna predavanja na naučnim konferencijama, mentorstvo i ostale stručne, pedagoške i naučne aktivnosti.

Izbore dekana i rektora treba obavljati na osnovu javnog konkursa koji omogućava i nastavnicima sa drugih univerziteta da budu birani.

Autor je akademik, predsednik Odbora za visoko obrazovanje SANU

Tekst objavljen u okviru dodatka Danas Škola.