Foto: Vojkan RistićI nedelju posle praznika, u Vranju se najviše priča o koroni. Neki to zovu covid 19, neki gripom, a najčešće pominju smrt.
Uz bolest poslednjih dana moje mušterije iz Vranja, dok im sapunjam bradu ili ih šišam, gundjaju o poskupljenju ulja, brašna i šećera. Govore kako deset evra ne vrede više „kao nekada“, kada se za tu jednu novčanicu moglo živeti bar tri dana.
I, opet, iz dana u dan, bolest, strah od smrti. Strah koji teško da i ja razumem. Da pobedim, kao što navijam za „Zvezdu“ u fudbalu, košarci.
Praznici su prošli, a da nismo imali gostiju po kućama kao ranije. Pili smo isto, mezili pihtije, suvo meso i zalivali se domaćim vinom. Mraz kao da nas je grejao oko srca, verujući da će on poubijati korone, omikrone i ostale pošasti.
Vranje ne priznaje strah ali on postoji kod ljudi. Kroz priču, kao da su zagledani u sebe i ne primećuju ogledalo ispred kojeg ih šišam ili skidam bradu sa njihovog lica.
Grad se vidi u licu ljudi, i taj grad u poslednje dve godine nije isti. Moja radnja je na autobuskoj stanici. Tu prolaze ili su prolazili radnici Geoksa, Jumka, srednjoškolci i osnovci. Idu razni ljudi, sirotano, jer gospoda ne putuje autobusima.
Prolaze i danas, manje ili više. Gledaju u telefone i ćute. Možda je tako i bolje, ko zna šta vam mogu reći. Valjda su zdravi, pitam se dok čekajući mušterije gledam u njihova lica. I, svaki čovek bih ja mogao biti od onih koji tako odsutno negde svojim putem idu.
Trudim se da verujem da će dani u Vranju biti lepši, pre svega na licima ljudi. A, biće lepši kada prestanu da pričaju o redovima pred Antituberkološkim dispanzerom u naselju „Dedinje“, o tome da samo vakcinisani mogu da popiju još po koju iako nisu vakcinisani ili ne moraju da čekaju, ako nemaju vezu kod nekog od lekara.
To je Vranje, sada, kad je nešto jače od nas, „obrijalo“ osmehe i pozitivne misli.
Autor je berberin iz Vranja
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
