Suverenitet Srbije je ograničen

Prisećajući se invazije Iraka, bombardovanja Srbije,… uviđamo da se odnosi između država nisu bitno promenili za proteklih 2.500 godina i da moćni čine ono što mogu, a slabi podnose onoliko koliko moraju.

Ignorišući trendove u razvoju međunarodnih odnosa, predsednik Srbije je, pre godinu dana, izjavio: „Suština politike za koju se zalažem je nezavisna Srbija. Nezavisna, ne samo u svojim granicama, već i u odlučivanju i brizi za svoj narod. Ako to neko ne može da razume, onda je to njegov problem. Neka svi znaju: vodićemo jedinstvenu – srpsku politiku u koju se stranci neće mešati dok sam ja na čelu države!“. Među onima sam koji ga nisu razumeli – ni tada, a ni sada. Pri tom, ne mislim da je to moj problem.

Više je razloga neshvatanja predočene vaninstitucionalne politike. Prvo, zemlja nam je izložena brojnim spoljnim ekonomsko-političkim merama i „preporukama“ čija se primena, uglavnom, ne dovodi u pitanje. Drugo, primarni atributi države – teritorija i suverena vlast na toj teritoriji izvan su ustavnih okvira. Naime, Srbija ne drži monopol legitimne sile i pozitivnog prava na celoj svojoj teritoriji, u odnosu na stanovnike koji je naseljavaju. Uz to, nema precizno određene i međunarodno priznate granice sa BiH i Hrvatskom. Treće, nezavisnost se ogleda u (ne)sposobnosti države da se brani od uticaja drugih država, ali i multinacionalnih kompanija, nevladinih organizacija itd. koji deluju u transnacionalnom prostoru. Četvrto, saradnja između država može da znači slabljenje nezavisnosti, ali i očuvanje nacionalnog suvereniteta (primer: Prvi irački rat vođen u cilju zaštite suvereniteta Kuvajta).

Zbog procesa globalizacije – jačanja međuzavisnosti savremenog sveta, udruživanja država u međunarodne organizacije i vojne saveze, te mešanja svetskih sila u unutrašnje stvari drugih zemalja, deo svetske i domaće javnosti je u dilemi i pita se – u kojoj meri postoji nezavisnost, tj. državni i nacionalni suverenitet? Može li on, u izvornom značenju, opstati u aktuelnim, realnim okolnostima? Gde je granica prava naroda da bude svoj gospodar, ali i slobode legitimne vlasti da ima vrhovni autoritet na svojoj teritoriji, da upravlja unutrašnjim poslovima i spoljnim odnosima?

Da bi obezbedile sebi mir, sigurnost i ekonomski napredak, nacionalne države se udružuju i prihvataju određene univerzalne principe i norme koji su iznad njih. Srbija nije i ne treba da bude izuzetak. Udruživanje i razvoj međunarodnih odnosa podrazumevaju, pored ostalog, zajedničko odlučivanje o mnogim stvarima, pri čemu, neretko, nema ni formalne ni suštinske ravnopravnosti. Moćnije države teže da ostvare svoje planove, a način odlučivanja im obezbeđuje legitimitet donesenih odluka i omogućava da nacionalne interese predstave kao univerzalne. Na taj način narušavaju suverenitet slabijih država, čija se poslušnost (manje-više) podrazumeva. Naravno, što je država ekonomski snažnija, to je politički manje zavisna od drugih država i vlasti.

Osim suvereniteta, osnov i temelj demokratskog društva je teritorijalni integritet – celovitost države. Ta dva pojma su nedeljiva i predstavljaju glavne karakteristike svake zemlje. Međutim, nepoštovanje međunarodnog prava, nelegalna demokratija i tajna diplomatija, te integracija u nadnacionalne organizacije i saveze ograničava suverenitet i integritet država – delom ih i suspenduje, što uzrokuje nestabilnosti koje „proizvode“ konflikte.

Sagledavajući poziciju Srbije iz vizure predsednika, pokušavam da shvatim koliko nam je država suverena i nezavisna, odnosno koliko je samostalna. U okolnostima pregovora o pristupanju EU, rešavanja statusa KiM, tutorstva MMF-a, „podrške“ Soroševe fondacije, nediplomatskih istupa pojedinih stranih ambasadora,…, ne uviđam „jedinstvenu – srpsku politiku“, niti obećanu nezavisnost. Naprotiv, zapažam efekte politike kojoj suverenitet izmiče kontroli. Kosovo je suštinsko pitanje za Srbiju i tako ga treba posmatrati i razmatrati. Međutim, Skupština ne raspravlja, a Vlada nema zvaničan stav po tom pitanju, dok predsednik Republike „solira“. Nedopustivi su monopolizovanje unutrašnjih poslova i spoljne politike, te odsustvo suštinskog dijaloga, platforme i principa koji bi ukazali šta može biti rešenje za južnu pokrajinu. Ako smo, kao što navodi predsednik, dali sve a zauzvrat nismo dobili ništa, upitno je u čijem interesu radi vlast. Odriče li se ona, politikom „kompromisa“ i zalaganjem za razgraničenje, dela teritorije?

U zemljama krhke demokratije, među kojima je i Srbija, problem predstavlja situacija u kojoj se vlast formalno nalazi kod političkih institucija i predstavnika građana, delegiranih radi izražavanja i zadovoljavanja opštih interesa. Suštinski, poluge vrhovne vlasti su konfiskovane od strane jednog čoveka ili grupe ljudi koja, zahvaljujući političkoj nadmoći, diktira politiku zemlje i volju naroda interpretira u skladu sa svojim interesima.

Aktuelne društvene okolnosti ukazuju na prevaziđenost i neosnovanost prihvaćenog značenja suvereniteta u tradicionalnom smislu. Makar i malo pokoravanje zajedništvu navodi na zaključak da apsolutne nezavisnosti nema, tj. da formalno priznat suverenitet ne odgovara realnosti. Stoga, treba (pre)ispitati koje su transformacije neophodne da bi on mogao da se uzdigne na visinu činilaca koji deluju iznad nacionalnog sistema i granica. Objektivnije sagledavanje doprinosi pouzdanosti. Znaće se može li Srbija, raspoloživim kapacitetima, da brani svoja prava i interese, te da li je i u kojoj meri suverena zemlja koja donosi odluke samostalno, u zavisnosti od svojih nacionalnih interesa. Na kraju, treba imati u vidu – apsolutni suverenitet podrazumeva i pravo države da pribegne sili da bi zaštitila svoju političku nezavisnost i teritorijalni integritet. Nedavno smo se iskusili to pravo uviđajući i danas apsurd donete odluke.

Autor je general-potpukovnik u penziji