Upravo dolazim sa Kudama, mesta gde je kamion terorista pokosio ljude. Nisam htela sa namerom da idem tamo, ali imala sam termin kod zubara u blizini. Bio je jedan sat po podne kad sam se zadesila preko puta crkve gde je bio masakr.
Čula sam prvo hor da peva „We are the World“, a onda sam skrenuvši za ugao videla skup na proširenju ispred Levisa i Komerzbanke.
Hor je bio od slučajnih prolaznika i solistkinje za klavirom. Nisam mogla da vidim prve redove, ali svi su u rukama držali tekstove pesama, a na poleđini napisano „Nećete nas razdvojiti“, „Berlin stoji zajedno“ i Kenedijev citat „Ich bin ein Berliner“. I baš tada, počela su da odjekuju zvona sa Kaiser Wilhelm Memorijalne crkve, koju su saveznici bombardovali i gde je i ovaj kamion terorista uleteo. Prolaznici su palili sveće na mestu gde stoji hor. Videla sam jednu doteranu Ruskinju kako pravi selfi dok pali sveću. Svi su plakali, uključujući i mene, ali ja se ne računam preterano, jer ja inače mogu mnogo da plačem.
Uglavnom, Nemci su jako empatičan narod, tihi i uljudni, daleko od toga da su hladni, ali ne padaju izveštačeno u zagrljaj jedni drugima, niti se krevelje. Sve rade brzo i nikom ne objašnjavate preterano šta vam treba. Gde god da odete, uvek će se potruditi da vam učine, a mnoge stvari u administraciji funkcionišu na poverenje. Ne postoji službenik koji me je dosad popreko pogledao na šalteru, iako ne govorim nemački i očigledno sam emigrant i očigledno živim od njihovog poreza.
Kad sam aplicirala za besplatnu školu jezika, i to su mi dali. U gradskom prevozu nikada nećete čuti Nemce da pričaju mobilnima, nikad vas Nemci neće gurnuti u prevozu, polomiće se da vam pomognu i da malo popričaju sa vama makar o vremenu. One koji se laktaju u prevozu, ja uvek opsujem u sebi, ali to zaista nikad nisu Nemci. Oni jednostavno ne rade podmukle stvari. Naučeni su na red i nikad se ne žale na sudbinu. Izbeglicama su mnogo dali, svako je dobio i smeštaj i džeparac, sve od poreza koji plaćaju Nemci. Zato je kancelarka rekla „Ako je ubica izbeglica, to je odvratno“.
Međutim mržnja i zavist je neograničena pojava onih koji nemaju nikakav smisao u životu. Kad sam se vraćala sa Kudama, iz autobusa 29 videla sam na konferencijskom centru An der Urania elektronsku tablu na kojoj piše „Tužan da, ljut ne. Volimo slobodu“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.