U čemu je zaista problem oko "prvih Bolonjaca"

Pa ipak, veoma malo ljudi je zaista upoznato sa širom slikom dešavanja, uključujući čak i donosioce odluke u ovom, još jednom u nizu, spornom trenutku u srpskom obrazovnom sistemu.

Ko su uopšte ti „loši studenti“ oko kojih se digla tolika prašina? To su generacije takozvanih „prvih Bolonjaca“(upisanih 2006, 2007. i 2008. godine), koji često sami sebe zovu „pokusni kunići“ iz prostog razloga što ne studiraju ni po starom sistemu, ali ni po čuvenoj „Bolonji“. To su studenti čiji fakulteti su ih (većinom) upisali po starim programima, sa dodatkom da su dobili obaveze (ali veoma često ne i pogodnosti) novog. Iako se od fakulteta do fakulteta situacija značajno razlikuje, većina ovih studenata je, da bi uopšte dobila pravo da izlazi na ispit, morala biti redovna na svim vežbama i predavanjima, pride i veoma aktivna na njima (iako na brojnim fakultetima zbog ogromnih grupa fizički nije moguće ni da se trećina studenata javi za reč), kao i da položi nekoliko kolokvijuma. Kada su ostvarili te uslove, na većini fakulteta su ih čekali ispiti gde se prolaznost po ispitnom roku merila jednocifrenim procentima, za šta bi u „pravoj Bolonji“ profesori bili kažnjavani jer to u suštini i znači da oni ne umeju da rade svoj posao – da nauče studente.

I pored svega toga, studenti koji su došli u ovu situaciju ne žele da beže od sopstvene odgovornosti i svesni su da su ipak sami krivi što studiraju ovoliko dugo, bez obzira na brojne mane, greške i otežavajuće faktore našeg obrazovnog sistema i društva uopšte. Oni pre svega žele da im se omogući nešto što je logično, pa i pravično, a to je da im fakulteti ne podmeću nogu i omoguće im da (konačno) završe studiranje u onom sistemu u kojem su i počeli.

Šta promena sistema znači za studente? Pored toga što će se i zvanično voditi kao „reupisani“, što im svakako neće pomoći pri pokušaju da nađu posao, mnogima će biti poništeni brojni ispiti i dodati novi. Pojedincima će biti poništeno toliko ispita da će morati ponovo da slušaju kompletnu godinu, što će za mnoge značiti izbor između davanja otkaza na poslu ili odustajanja od završetka fakulteta. 

Ipak, verovatno najvažniji razlog zbog kojeg je nastala cela konfuzija u vezi sa „prvim Bolonjcima“ su – pare. Nakon što je ministar pokazao razumevanje i uputio dopis fakultetima da izađu u susret ovim studentima ako su u mogućnosti, prvi su se pobunili najmnogoljudniji fakulteti sa Beogradskog univerziteta, a veoma je jasno zašto. Oni su upravo računali na veoma velike cifre (merene u desetinama hiljada evra) koje reupisani studenti moraju da plate. Iako su se pravdali da prosečan iznos koji ti studenti plaćaju nije velik, zanemarili su da će pojedinci plaćati i preko 150.000 dinara, što će neke od njih i naterati da odustanu od daljeg studiranja. Naravno, fakulteti su, verovatno sasvim slučajno, „zaboravili“ da za te, ne male novce, ipak moraju da pruže studentima neku novu vrednost. To se, naravno, ne dešava. Ali, ono što se dešava je faktički diskriminacija studenata Beogradskog univerziteta u odnosu na druge (koji su mahom bili raspoloženi da studentima u ovoj situaciji izađu u susret), zbog toga što upravo fakulteti sa prestoničkog Univerziteta prave najveći problem i, čini se, udruženo deluju da bi sprečili nadležne da donesu odluku u korist studenata.

Poenta je dakle, da studenti ugroženi ovim problemom ne dobijaju ništa, a gube mnogo. Dok na drugoj strani fakulteti, Rektorat i ostali nadležni ne bi imali skoro nikakve gubitke kada bi dopustili studentima da nastave studiranje po starim uslovima (sem što bi morali da popune nešto papirologije i vrate pare onim studentima koji su se već reupisali zbog pretnji pojedinih fakulteta da će izgubiti status studenata ukoliko to ne urade). Jedini pravi gubitak bio bi novac, koji je pitanje gde i kako bi bio utrošen, i da li bi išta od njega išlo ka poboljšanju uslova onih zbog kojih fakulteti i postoje – studenata.

Grupa studenata upisanih 2006, 2007. i 2008.