Upoznajte Ivana Timotijevića

Zato smo u višečasovnom razgovoru potražili odgovor na pitanje ko Ivan Timotijević jeste, i zašto je njegova kuća poslednja u Bari Venecija. Dozvolićemo sebi slobodu da portret započnemo detaljima koje je pažljivo opisao tek nakon što smo isključili snimanje.

Automehaničar, svoj radni vek je započeo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina u Nemačkoj, gde se specijalizovao za Bosch pumpe i Dizel-motore. Nakon povratka u Jugoslaviju zaposlio se u ISKRI, gde je krajem sedamdesetih godina izbio štrajk vozača kamiona zato što im je direktor uskratio zarađene dnevnice. Direktor je izveo Ivana pred štrajkače i tražio od njega da toj „gospodi“ radnicima objasni kako je poslušan i miran radnik u Nemačkoj. Ivan je stao pred štrajkače i objasnio im da nemačkim direktorima nikada ne bi palo na pamet da radnicima ne isplate ono što su zaradili.

Tokom snimljenog dela razgovora Ivan nam je više puta ponovio da su sva njegova protivljenja fabričkom rukovodstvu imala sasvim pragmatičnu pozadinu: „To je sve bilo zbog stana. Nisam ja od onih koji vole da se tuže“. Anegdota iz štrajka svedoči o dubljim, pravednijim razlozima i smatramo da zaslužuje da oboji svaku reč kojom je Ivan Timotijević opisao sebe i svoj položaj nakon što smo uključili snimanje.

Ja sam zanatlija, nisam ni pravnik, ni političar, ali dobro znam šta se ovde desilo. Ja sam trebao da dobijem stan od ISKRE, ali sam umesto stana dobio ovu kuću. Imao sam tu i prostor za rad. Bio sam ubeđen kada su mi dali kuću, sa rešenjem koje sam overio u sudu, da ta kuća pripada meni. Ispostavilo se da ju je u papirima prisvojila Železnica Srbije, ko zna kada i na koji način. Nije mi nikada niko kazao kako, pet puta sam išao da pitam, jednostavno izbegavaju odgovor. Kad su knjižili kuću napravili su da mene nigde nema.

…

U ISKRI sam se zaposlio 1975. godine preko konkursa. Pre mene je u ovoj kući živeo drugi čovek, isto radnik ISKRE kao i ja, pa kad je on dobio stan početkom devedesetih godina kuću su dodelili meni. Zbog naročitih kvalifikacija meni su bili obećali da ću posle dve godine rada dobiti stan, ali sam odmah video da se direktori ponašaju kao carevi, to je vreme tako bilo, i da u preduzeću ima mnogo nepravde. Čak je jednom zbog toga došlo i do štrajka. Ja sam gledao da uvek budem na pravednoj strani, nije mi bilo najvažnije kako će po mene da se završi. I onda se ta situacija oko stana vukla dugo vremena, pretpostavljam zato što sam se uvek bunio. Sve što sam mislio da sam u pravu govorio sam otvoreno, nikad nikome nisam govorio iza leđa.

…

U petak 26. avgusta, kada je trebalo da bude iseljenje, ovde u dvorištu se skupilo mnogo novinara. Ja nikoga nisam zvao, ali novinari su čuli jedan od drugog da će ovo da se ruši. Tog dana je trebalo da se desi jedna velika nepravda. Vidite šta mi sve tu imamo, mi ovde živimo skoro trideset godina; a za tri dana su na brzinu doneli sva rešenja da moja kuća treba da se ruši. Onda me je uveče još više zabolelo kad sam čuo šta su preneli neki mediji, recimo Studio B. Oni su mogli i ranije da dođu, da se malo detaljnije informišu. Jer ja i moja žena smo u ovoj opštini Savski venac završavali i škole, i zanate, i decu odškolovali, i dočekali penziju. Nemamo mrlju u našim biografijama, niti naša deca. I sad taj neki novinar sa Studija B, mogao bih njegovom tati da budem otac, meni drži predavanja tu u dvorištu dok čekam da li će da mi ruše kuću. Rekao sam mu da dođe lepo neki drugi dan da mu polako pokažem sva dokumenta, a ne onako u onom košmaru, kad je puno dvorište novinara, i stranih i domaćih, a ja pokušavam da im sve objasnim dok preko njih gledam da li će doći buldožeri. Dosta toga sam prećutao kada sam čuo da ima i stranih novinara – nisam hteo da iznose prljav veš naše administracije. Ja sam građanin Beograda i državljanin ove zemlje u kojoj sam rođen i vaspitavan. Političari budu i odu, a ovo je naša zemlja. Zato bih voleo da i PINK i Studio B dođu sada da sednemo da im sve lepo pokažem i da im na miru objasnim. Kad bi videli dokumenta oni bi se zaprepastili kakve sve tu prljavštine ima. Umesto što su došli u onoj gužvi da napadaju i ogovaraju. Možda su zato i poslati, ko zna.

…

Mesec dana pre ovog iseljenja ja sam predao dokumentaciju kod Vučića da me primi. I on je čovek preopterećen svojim poslom, ali mislim primiće me. Probaću njemu da objasnim ono što nisam objasnio novinarima i što oni neće da čuju. Naveo sam koje ljude još treba da pozove da mu pred njima kažem šta su sve ovde radili, što nisam hteo da kažem novinarima. A radilo se nezakonito i pre Beograda na vodi i još uvek se radi. Ako nisam u pravu neka me tuže.

…

Moja je jedina greška što nisam na vreme pokrenuo legalizaciju, nego su direktori Železnice preveli zemljište na Železnicu, da bi je razdelili svojim prijateljima i prijateljicama. Nezakonito su prisvojili i ovu kuću koju nisu gradili, samo zato što se zemljište vodilo na njih. Ti direktori su se ovde ponašali kao da je njihovo. Moja kuća je najstarija ovde, ali najbolja i najsređenija. Ja sam je renovirao od temelja do krova.

…

Oni su hteli ovo na brzinu sve da sruše. U poslednjem rešenju koje je doneo grad uopšte više ne pominju ISKRU. Pa ko je napravio ovu kuću? Oni pokušavaju da prikažu da sam je ja bespravno podigao, što nije istina. Ja sam prizidao ovih dvadeset kvadrata, ali kuću sam dobio od ISKRE. Kuću i pomoćne objekte je ISKRA izgradila 1954. godine sa privremenom dozvolom od opštine Savski Venac. Grad sada izbegava da to navede

…

Kad sam se zaposlio u ISKRI prvo sam bio podstanar. Onda su mi ovde dali kuću sa jednom sobom. Pre nego što sam doveo ženu i decu prizidao sam još tih dvadeset kvadrata. Sad oni uporno traže da je to neka druga građevina i udaljavaju se od istine – a istina je da sam ja kuću dobio od ISKRE. Zato su hteli na brzinu da to sruše da se izbriše svaki trag. Ovde se i ranije svašta radilo, ovu Železnicu su direktori okretali preko katastra kako je koji hteo, pa su i moju kuću proglasili za vlasništvo Železnice tako što su se upisali u katastru kao vlasnici zemljišta. Ovde su i pre mene živeli samci, pa su dobijali stanove i odlazili. Raspitao sam se u opštini – za pola veka niko ni sa Železnice ni iz opštine nije došao da kaže da je ovo njihovo, kao što sada svojataju. Izgleda mi da su se oni ovde zapetljali u tim mućkama po katastru pa ne znaju kako da se izvuku. Zato sam se i prijavio kod premijera da njemu sve objasnim, školovan je čovek razumeće me. Ja izbegavam da ikoga mučim svojim problemima, ali moraću da objasnim.

…

Sve je ovo mogla Železnica da reši, ali oni su prećutali da postoji problem, a ja nisam ni mogao da pretpostavim pa se nisam ni raspitivao šta piše u katastru. Jednostavno sam imao rešenje od ISKRE koja mi je dodelila kuću i živeo sam tu mirno skoro trideset godina, nisam imao razloga bilo šta da proveravam. Da bi oni na sada došli i rekli: „To je naše!“

…

ISKRA je bila najveći snabdevač Beograda sa ogrevnim materijalom. Bila je jako i dobro preduzeće, zahvaljujući poslu koji obavlja, a ne radi dobrih rukovodilaca. Rukovodstvo se ponašalo kabadahijski, hteli su da im se svi klanjaju. Radilo se po učinku. Štrajk je bio redak u to vreme, krajem sedamdesetih. Šoferi su kao i svi radili po učinku. Kad su išli kamionima u Bosnu, u Banoviće da dovezu kameni ugalj uvek su morali da čekaju. To se čekalo po celu noć na utovar u redu. Onda se to pisalo kao dnevnica, ali direktor nije mogao da podnese da šofer ima veću platu od njega, pa im nije isplaćivao dnevnice. Onda oni popreče mašine i uđu u štrajk. Nešto su im isplatili, nešto nisu, sve u svemu ja sam ih tada podržao. A to je bilo vreme kad su svi gledali da budu sa direktorom dobro. Da sam ja klimao glavom direktoru, ili bar da sam ćutao, bolje bi prošao. Ali ja da aminujem nekome – to u životu nisam radio! Nisam ni mom tati sve aminovao.

…

Ja sam u ISKRI vodio spor oko stana petnaest godina. Direktor je raspodeljivao stanove kako je on hteo, a formalno su neki drugi ljudi o tome odlučivali. On je pored pravnice u fabrici imao i svog poverljivog advokata kog je plaćao honorarno da zastupa ISKRU u sporovima, a događalo se svašta, čak i da su ljudi koji nikad nisu radili u ISKRI dobijali stanove. Preduzeće je bilo jako pa su svi porodični ljudi dobili stanove, osim mene. A pošto je to već bilo krajem osamdesetih i počelo je rasipanje, ja sam pristao da povučem tužbu i da mi za uzvrat daju ovu staru građevinu, koju sam kasnije renovirao i proširio. Mislio sam da je ovo legalna kuća od firme, otišao sam i overio u sudu rešenje da je ovo moja lična svojina, ali nisam znao da je kuću možda još tada prisvojila Železnica.

…

Ova kuća mi je odgovarala više nego stan. Bila je već počela velika kriza, a ja sam majstor i već tada sam radio da izdržavam porodicu. Imao sam svoj prostor, ovde su okolo bile sve velike firme, pa nekome se pokvari viljuškar, nekome kamion… Ja sam ovde u ovom krugu za dan mogao da zaradim svoju platu u ISKRI.

…

Posle sam imao još peripetija jer sam hteo da sprečim raspad firme. Znao sam za razne marifetluke, da direktori poklanjaju pogone svojim prijateljima, pa sam ih 2000. godine tužio. Iza mene tu tužbu je potpisalo još dvadeset radnika. Posle je direktor preko pravnice išao od jednog do drugog i vršio pritisak, da bi na kraju ostala trojica. Ja sam nastavio, mada mi je i sam sudija jednom nasamo priznao da se vrši veliki pritisak na njega da se moj direktor oslobodi, ali svejedno nisam hteo da odustanem. Kad su videli da mogu da zaglave na robiju namestili su da me kidnapuju. Profesionalci, ubice. Bacili su me kod autoputa, mislili su da sam mrtav. To je duga priča sa teškim kriminalom.

…

U međuvremenu je počeo Beograd na vodi i krenuli su da nas iseljavaju i ruše na brzinu bez obzira na suđenje. Angažovali su dve žene iz Republičkog pravobranilaštva da dođu kod mene i da procene situaciju, i one su mi rekle: „Znate šta, gospodine, vi ste ovde potpuno pravno nevidljivi“. Zato što u papirima ne pominju ni ISKRU ni mene, samo Železnicu Srbije. Iz uprave grada su rekli da će me preseliti u najbolji stan, ali ako slučajno izgubim na sudu, za mesec dana im predajem ključeve i ostajem na ulici. Do sad bi me izbacili, tako su planirali. Međutim advokat mi je objasnio da ne smem da se selim, jer ako se kuća sruši spor oko legalizacije će se obustaviti, jer ne može da se vodi spor oko objekta koji ne postoji. Zato moram da ostanem ovde do kraja spora, ali iz grada su odlučili da me brže-bolje isele i sruše kuću. Moj advokat je predložio privremenu meru da se stane sa rušenjem do završetka spora, ali iz uprave grada su uticali da se privremena mera ne donese, jer ne mogu da čekaju zbog važnosti projekta Beograd na vodi, i sud je odbio predlog mog advokata. Hoće da me isele na brzaka dok se spor ne završi. Mislim da ću dobiti na sudu, sve je na mojoj strani. Ali ovi što su glavni za raseljavanje su mi rekli: „Mi smo vlast, a sud je naš“.

Tekst je izašao u dodatku Bilten