Vannastavne aktivnosti su ogledalo škole

Ovde bih se osvrnuo na jedan problem koji je nedovoljno proučen u domaćoj pedagoškoj praksi, a to je utisak o dugogodišnjem trendu smanjivanja broja aktivnih oblika vannastavnih aktivnosti, najviše oličenih u radu školskih sekcija, klubova i grupa.

Većina pripadnika generacije roditelja sadašnjih učenika, a još više roditelji aktuelnih roditelja, svedočiće kako je u „njihovo vreme“ škola nudila učenicima obilje raznovrsnih sekcija i kojekakvih oblika aktivnosti, pa je za iole uspešnije i ambicioznije učenike postojao problem u koje će se sve sekcije uključiti, jer su mnoge škole ograničavale broj „sekcija po učeniku“ kako se deca ne bi previše udaljavala od osnovnih programskih obaveza. Da je danas izbor dosta siromašniji potvrdiće i nastavnici, pravdajući to siromaštvom škole, ali i nezainteresovanošću (dobrog) dela svojih kolega.

U domaćoj školskoj praksi školska sekcija se shvata kao oblik dodatne nastave namenjen učenicima koji imaju povećanu zainteresovanost za odgovarajući predmet ili oblast aktivnosti. Česta je praksa da se u školi učenicima visok uspeh (petica) postavlja kao uslov za pravo aktivnosti u sekciji. Usudio bih se da tvrdim da je to dosta ograničeno shvatanje uloge vannastavnog rada. U mnogim drugim zemljama svi učenici, a ne samo najuspešniji i veoma zainteresovani, podstiču se da se uključe u školske sekcije. Uloga vannastavnih aktivnosti je da učenicima pomogne da steknu znatno širi spektar iskustava u odnosu na osnovni školski program. Tako će učenici kroz ove oblike rada iskusiti kako izgleda kada pišeš novinske tekstove, snimaš fotografiju, video zapis ili film, uređuješ radio ili video emisiju, organizuješ izlet, zabavu, igranku (šta to beše?), konstruišeš neke predmete, vajaš skulpture, sviraš najrazličitije instrumente, pevaš, glumiš, rešavaš probleme vršnjaka, istražuješ fenomene u svom okruženju, vodiš kampanje i društvene akcije, sakupljaš novac za humanitarne svrhe, pomažeš drugim osobama, raspravljaš sa nastavnicima o svim mogućim pitanjima bez pritiska ocene, osetiš se kao ličnost, akter, lider, autor i proživiš čitav niz manjih ili većih izazova i problema.

U situaciji kada izuzetno mali procenat dece može sebi priuštiti proširenje „fonda iskustava“ putem posete različitim muzejima, galerijama, kvalitetnim pozorišnim predstavama, operama, baletu, zimskim ili letnjim kampovima, interakciji sa pripadnicima različitih jezičkih, kulturnih, etničkih ili socijalnih grupa, škola ostaje kao poslednja nada da se deo takvih dragocenih doživljaja može steći i ugraditi u razvoj novih mladih generacija. Zato se vannastavne aktivnosti ne smeju posmatrati kao „vanškolske“ u smislu da su nekakav neobavezan teret koji je tu eto samo tako da se nečim popuni godišnjak koji se izdaje samo za dan škole ili ih škola formira kako bi se nekoliko dece uvežbavalo za neko takmičenje. Prostor vannastavnih aktivnosti je esencijalni, bitni, izuzetno važan deo obrazovnog i vaspitnog procesa koji u velikoj meri doprinosi formiranju kompletne ličnosti. Izborni i fakultativni predmeti nisu i ne mogu biti zamena školskim sekcijama, grupama ili klubovima jer je razlika u načinu rada ogromna. Sloboda koju mladi imaju u osmišljavanju i izvođenju aktivnosti u vannastavnim oblicima rada je vrednost po sebi, u toj slobodi se krije dragocena uloga izuzetnih iskustava.

U mnogim ozbiljnim zemljama vannastavne aktivnosti učenika su ogledalo škole, prva slika prepoznavanja vrednosti i dostignuća škole koja o kvalitetu ustanove govori znatno više nego fotografije čeone fasade školske zgrade i beli, uglancani i sterilni školski kabineti. Škole su tamo (a do skora i kod nas) bile poznate po svojoj odličnoj pozorišnoj grupi, po svojoj ekološkoj grupi, po svom umetničkom studiju, po svom horu ili orkestrima, po fantastičnim poduhvatima učenika koji dosežu do granica civilizacijskih postignuća. Tako su jedna škola iz unutrašnjosti Velike Britanije, kao i nekoliko srednjih škola iz Kine i Rusije organizovale učeničke ekspedicije do Severnog pola, učenici nekoliko američkih srednjih ali i osnovnih (!) škola dizajnirali su satelite koje je NASA lansirala u svemir (a u tom projektu namenjenom učenicima i studentima danas učestvuje i više evropskih zemalja uključujući i Bugarsku), grupe učenika organizovanih preko svojih škola danas možete sresti kako pomažu u rezervatima životinja širom Afrike ili u najvećim profesionalnim naučnim centrima poput CERN-a.

Ne očekujem da u ovoj situaciji direktori i školski odbori domaćih škola počnu da lome glave o tome kako finansirati i organizovati „posetu“ Himalajima ili Antarktiku, želim samo da ukažem da dobre škole podstiču sanjanje lepih snova, a od snova počinju sve vrste poduhvata. Dobro je kada je škola fabrika dobrih snova, jer kada će ta deca sanjati ako ne u godinama kada pohađaju školu.

Zato je u ovom trenutku, na početku školske godine, dobro podsetiti škole koliko je važno da učenicima ponude najšire moguće forme angažovanja van redovne nastave. To ne zahteva nikakva obavezna dodatna novčana sredstva (iako su ranije nastavnici koji vode sekcije bili poštenije materijalno stimulisani) već samo prisustvo određenog stepena profesionalne odgovornosti i dobre volje. S druge strane, roditelji i učenici bi trebalo da upornije zahtevaju da se različite sekcije formiraju i da kontinuirano rade kroz rane oblike aktivnosti, a ne samo radi pripreme za takmičenje i pisanja priloga za školski list. Lokalna zajednica je, takođe, pozvana da podstiče ovakve oblike rada, jer se tu krije neslućena mogućnost uključivanja mladih u mnoštvo pitanja i akcija od interesa za opštinu, grad ili naselje gde škola radi. Biće veliki iskoraka kada i mi počnemo dobre škole prepoznavati po sjajnim postignućima učenika i to upravo onim koji nisu rangirani medaljama ili nagradama, već po svojoj originalnosti, atraktivnosti, hrabrosti i entuzijazmu.

Autor je direktor Istraživačke stanice Petnica

Tekst objavljen u okviru dodatka Danas Škola.