Vratiti se na puteve saradnje

Abeceda bilo kakve normalizacije odnosa je obnova komunikacija među ljudima i baš zato se Igmanska inicijativa na početku fokusirala na ovaj problem.

Tako je već nakon osnivanja povela kampanju za ukidanje viza, a na drugoj sesiji Igmanske inicijative, koja je u martu 2001. godine održana u Novom Sadu, Goranu Svilanoviću, tadašnjem ministru spoljnih poslova SR Jugoslavije, koji je učestvovao u radu ove sesije, predloženo je da SR Jugoslavija jednostrano suspenduje vizni režim sa Hrvatskoj, uz očekivanje da će na to recipročno Hrvatska kasnije ukinuti vizni režim prema Srbiji. To se i desilo i to je jedan od prvih poena, koji je Inicijativa uknjižila na planu normalizacije međusobnih odnosa.

Drugi značajan mikroprojekt Igmanske inicijative je bio saradnja u trouglovima gradova, čiji je cilj bio da se ponovo povežu gradovi koji su, dok su bili u u istoj zemlji, bili upućeni jedni na druge, pripadaju istom geografskom, privrednom, kulturnom i drugom području ali ih je rat tragično podelio, tako da nakon rata saradnja nije obnovljena. Prvi takav trougao saradnje je bio Tuzla, Osijek, Novi Sad, čije su gradske uprave na inicijativu tri lokalne organizacije iz Igmanske inicijative potpisale Sporazum o međuetničkoj toleranciji, na čijoj osnovi je uspostavljena saradnja tri grada u oblasti privrede, kulture, obrazovanja, ekologije i u drugim oblastima. Drugi takav trougao je Dubrovnik, Trebinje, Herceg Novi, koji je na neki način još značajniji od prethodno navedenog, jer su i toliko godina nakon rata na ovoj tromeđi ostale napetosti i ljutnja Dubrovčana na svoje susede, sa čije je teritorije došao napad na ovaj grad. Veliki uspeh Igmanske inicijative jeste što su u ovu saradnju, pored gradskih uprava, uvezala i ministarstva spoljnih poslova tri države, što je rezultiralo i potpisivanjem memoranduma o osnivanju zajedničke komisije za vanredne situacije i upravljanje prirodnim resursima. Nakon ova dva, stvoreno je još desetak sličnih trouglova saradnje, a priključivanjem i drugih gradova iz regiona stvorena je Asocijacija multietničkih gradova jugoistočne Evrope „Filija“.

Dobar deo prošle decenije bio je period uspona međusobne saradnje i u tom periodu došlo je do izvesnog stepena normalizacije međusobnih odnosa. Tada su i vlasti u četiri zemlje civilni sektor prihvatali kao partnere u naporima za unutrašnju demokratizaciju, ali i za unapređivanje odnosa u regionu. Sve regionalne mreže, pa i Igmanska inicijativa su uspevale da partnerski sa vlastima realizuju svoje ekspertske projekte, koji su pomagali u rešavanju pojedinih otvorenih pitanja i doprinosili unapređivanju odnosa. To je i period kada su na sesijama inicijative šest puta učestvovali šefovi država Dejtonskog sporazuma i četiri puta potpisali zajedničke izjave koje su pripremili eksperti Igmanske inicijative pod veoma simboličnim naslovima „Trojni pogled na sadašnjost i budućnost“, „Saradnjom ka evropskim vrednostima“, „Partnerstvo za Evropu“, „Partnerstvo za evropsku budućnost regiona“.

I početak ove decenije je obećavao nastavak ovog trenda, međutim već 2012. došlo je do zahlađivanja odnosa između Hrvatske i Srbije, koje je narednih godina dobijalo na dinamici, tako da je na kraju rezultiralo ne samo oštrom retorikom nego i blokadom kamiona u jeku migrantske krize na graničnom prelazu Batrovci, razmenom protestnih nota, kao i pokušajem blokade otvaranja pregovaračkih poglavlja EU sa Srbijom od strane Hrvatske. U tom periodu, posebno u poslednjih godinu dana, ovo pogoršanje je zahvatilo ceo region, pa je sve podsećalo na rane devedesete. Ovo treba dovesti u korelaciju sa jačanjem globalne krize, i krize unutar EU generisane migrantskom krizom i Bregzitom.

Ovakav loš trend u međudržavnim odnosima je uticao i na položaj i ulogu organizacija civilnog društva u regionu, koje su sve manje bile poželjan partner u unapređivanju regionalne saradnje, a na domaćem planu su, bar u Hrvatskoj i Srbiji, ponovo od strane pojedinih političara i medija etiketirane kao strani plaćenici i izdajnici. Glavni razlog leži u činjenici da su se one oštro suprotstavljale političkoj radikalizaciji, kao i reviziji skorašnje i ranije istorije koja se najočiglednije ogledala u rehabilitaciji kvislinga iz Drugog svetskog rata u obe zemlje. I uz ovu činjenicu one su kroz međusobnu saradnju nastavile da deluju i dižu svoj glas protiv svega što doprinosi pogoršavanju situacije u regionu. Pritom su se suočavale sa brojnim ograničenjima. Sve su teže dolazile do sredstava za svoj rad, jer su i EU i mnoge fondacije sredstva namenjena civilnom sektoru preusmerile na rešavanje migrantske krize. Zbog toga su i stali neki projekti Igmanske inicijative koji su išli u pravcu nalaženja rešenja između naših zemalja i koja su se, pre svega, ticala ostvarivanja prava građana u pojedinim oblastima, kao što su statusna i imovinska pitanja, kao i sloboda kretanja radne snage između četiri države.

U zaključku se može reći da, iako se nisu ostvarila očekivanja da će se posle toliko godina promeniti uloga nevladinih organizacija i da će one više služiti promovisanju već dostignutog nivoa saradnje, one će nažalost kao i do sada morati da budu faktor upozorenja vlastima u regionu da se moraju odgovornije ponašati na unutrašnjem planu i u odnosima sa susedima, jer konačno nisu građani tu radi njih nego obrnuto. Pritom, kao i do sada uz svaku kritiku treba nuditi i rešenja i biti uporan u zalaganju za njihovo prihvatanje. U prilog tome je i ova studija o dve decenije odnosa između Srbije i Hrvatske i rasprava o njoj, koju Igmanska inicijativa želi da podstakne u cilju povratka na puteve saradnje.

*Autor je kopredsednik Igmanske inicijative za Srbiju, a tekst je deo studije o dve decenije diplomatskih odnosa Srbije i Hrvatske