Vučićevo ili Miroslavljevo jevanđelje?

Posle svakodnevnih nagađanja i produkcije neizvesnosti u sve tri smene, Aleksandar Vučić je i formalno proglašen za predsednika Srbije, čime je njegov slavni prethodnik iz trećeg doba dobio priliku da đacima na školskim ekskurzijama objašnjava sve blagodeti i rukoveti, u dve nove i grandiozne crkve, zadužbine asimilovanih loza, Nikolića i Gašića.

Školarci su zadovoljni klerikalnom ponudom u sekularnoj državi dočekali, da crkvena ponuda bude još bogatija, zahvaljujući beogradskom gradonačelniku Siniši Malom, jer se u Bugarskoj zidaju 24 manastira, iz njegove zadužbine. Neimarski rekordi najbližih saradnika tek imenovanog predsednika dovoljna su garancija za bezbednost Miroslavljevog jevanđelja, najznačajnijeg ćiriličnog spomenika južnoslovenske pismenosti, da mu uprkos frazeologiji populističkih mantri taj dan nije bio odbrojan, iako Srbija, po svemu sudeći, umesto da bude servis građana sa funkcionalnim institucijama, nastavlja da baulja sa mitskim oreolom oko glave.

Takav utisak nameće forma inauguracije, ili što bi dečurlija u vrtiću rekla „uguracije“, na kojoj je Vučićev emotivni govor, armiran ljubavlju i milosrđem, bez afekata i prozivki, najviše ličio na banatsko selo bez crkve. Na osnovu forme, pošto suštinu uzalud čekamo, već šest godina naprednjačkog nazadovanja i nezasićene navike stojećih ovacija staljinskog tipa. Sve to po meri vođe i obmana u ime naroda, na čijoj omladini na putu za inostranstvo država ostaje.

Međutim, na starcima Srbija opstaje, jer ne može da se raspadne, uprkos tradicionalnih podela na četnike i partizane, rusofile i zapadnjake, kosmopolite i nacionaliste, gazde i radnike, svetlost i tamu, kiselinu i bazu, Mirka i Slavka, duh i materiju, parne i neparne, grobare i delije, mozillu i chorme, dobro i zlo.

Prvom će, opet, biti kriv neko drugi. Bez obzira na klinički dijagnostikovanu predispoziciju za svađu i nabusitost. U opštenarodnom cilju, nema nevinih, ni žrtva, ako nisu na istorijskom putu SNS, čiji čuvari fotelja u svakom periodu, merače i tzv. bicefalnim konsekvencama vladajuće oligarhije.

Ustoličeni predsednik uzleteo na krilima normativno-institucionalnog dizajna koji je zbog surove koncentracije moći poodavno već najveća prepreka demokratije, predsednik je vladajuće partije koja kontroliše Parlament i Vladu i koja se iz petnih žila, iz dana u dan, napreže da preko noći, a ne postupno, u svakoj prilici makar i spoljnim obeležjima poveća značaj predsedničke uloge.

Statistika je Vučićeva dika, ali posle čestitanja, grljenja i ljubljenja, sumnjivih prevashodno iz epidemioloških razloga, presvučeni radikali nastavljaju još većim elanom bitku za nacionalno jedinstvo. Projekat dominacije, a ne ravnopravnosti, odnosno patološko stanje u kojem svi misle kao jedan, a on „zebe od mnogo mišljenja“. Bez obzira na epske rehabilitacije za kralja, otadžbinu i tri pečena pileta, uz neizbežnu himnu „Uzmi me za kuma ili starog svata“.

Međutim, odnos Vučića i Srbije nije prolazna avantura, nego ozbiljna veza. Krunisana posle pompezne ceremonije, uvijena u plašt tajnovitosti i naprednjačkih doza iznenađenja. Prevashodno uz podršku onih koji su bežali iz škole i daleko nam odmakli. Na početku Vučićevih „zlatnih godina“, primorali nas da ne pravimo planove za budućnost, jer nam se i sadašnjost popela na glavu.
Tako mu Bog, prorekao. Ali, tek nakon kavalkade, koja je slavodobitnički stigla pred Skupštinu, pa onda u hramu Sv. Save obavila moleban, pod vođstvom patrijarha (umesto da sedi u parlamentarnoj klupi) uz sasluženje episkopa, sveštenstva i monaštva. Slično je (ko koliko može) i u svim crkvama, džamijama i sinagogama širom Srbije.

Sve u jednom jedinom cilju, da prerastanje ustavnog položaja predsednika u ključnu figuru postane ekspresni imperativ.

Zato je najmanje važan izbor premijera. Vučićevo ili Miroslavljevo jevanđelje, pitanje je sad?

Autor je načelnik Službe stomatološke zaštite Doma zdravlja u Tutinu