Za ružno lice nije krivo ogledalo

1 – Svaki ministar u okviru izvršne državne vlasti odgovara, kaskadno i povezano: 1) za svoj službeni (ne)rad, 2) za (ne)rad organa kojim rukovodi i 3) za stanje u oblasti, resoru na čijem je čelu. Tako je naročito u policiji i vojsci zbog prirode njihovih poslova, a s obzirom na strožu unutrašnju vertikalu odnosa, posebnu internu potčinjenost tamošnjih nižih i viših službenika, tj. starešina pripadajućih organa i organizacija. Odgovara se neposredno i posredno, „komandno“ – subjektivno i objektivno: za nezakonito i nepravilno službeno činjenje, za protivpravno propuštanje, kao i za nedozvoljeno sporo službeno postupanje. Rečju, za kršenje standarda i normi dobre uprave.

2 – U državnoj upravi savremenog doba, u demokratskom civilizacijskom poretku, službena funkcionalna hijerarhija nije dovoljna: ona biva oplemenjena i disciplinovana vladavinom prava, ali i znanjem, stručnošću imanentnoj odnosnoj oblasti, delokrugu i nadležnosti organa.

3 – Misija novinarske profesije je da iznosi podatke, obelodanjuje događaje, da razotkriva tajne i neravnine stvarnosti, društvena i pojedinačna trenja i trvenja: da otvori priču oko regularnosti javnih delanja i oklevanja, da ne prećuti bezakonja, paradokse i apsurde, posebno. Da raskrinkava apriorna, s najvišeg mesta nabujala politička mešanja, mešetarenja i etiketiranja, „presuđenja“ bez suda i sankcije… Istraživačko novinarstvo je vlasno i da argumentovano kritikuje, da sučeljava različite poglede i mišljenja. S druge strane, bezuslovno raščišćavanje magle, pod sumnjom njene kriminalizovanosti, jeste – u prvom koraku – posao policije.

4 – Nije zabranjeno medijsko ukazivanje na eventualno učinjeno krivično delo i pre nego što ono bude i sudski utvrđeno kao takvo. Uz princip pretpostavke nevinosti svih i svakoga – dok se ona, ta pretpostavka, na zakonit način u pogledu određenog lica u datoj situaciji sudski pravnosnažno ne obori. Problem nastaje kada, uprkos brojnim, notorno jasnim indicijama, materijalnim i pisanim dokazima, ni u iole razumnom roku nije ozbiljno službeno ni pokušano da se dođe do istine. Elem, u slučaju Savamala u pitanju je upra(v)no krajnje nedopustiva višemesečna državna pasivnost u pogledu otkrivanja i procesuiranja potencijalnih svekolikih krivaca.

5 – Slikom i rečju novinski predstaviti nekoga „kao glavnog fantoma iz Savamale“ može se trojako tumačiti: 1) Da je „blago“ maskirani ministar sam, neposredno onomad sa svojim pajtašima rušio – što je bukvalno i detinjasto, prilično smušeno i naivno gledanje; 2) Da „najviši policajac“ krije tajnu iza maske, tj. da zna pa neće da kaže ko je tom prilikom bio neposredni izvršilac a ko je bio nalagodavac nepočinst(a)va – što je nešto verovatnije značenje NIN-ove projekcije, ali opet bez ikakvog sugerisanja da je ministar ujedno i kriminalac; 3) Da je prepoznatljivi maskirani lik na naslovnici već po svojoj javnoj funkciji, po svom službenom položaju – a bez obzira na subjektivnu krivicu – objektivno odgovoran ili koodgovoran za kobna savamalska dešavanja. Jer, on ne može da bude amnestiran za prenebregavanje policijske dužnosti – po nalogu kojim je morao doći negde „odozgo“ – da kritične noći pravovremeno i potpuno zaštiti građane, njihova prava i slobode od besomučnih vandala ma ko da su oni bili.

Potonja treća hipoteza čini mi se najpribližnijom NIN-ovoj novinarskoj ideji i njenoj operacionalizaciji. Pri tome, ona nije ni uvredljiva, ni na bilo koji način kažnjiva: posredi je samo tipični delić vernog ogledala naše ružne stvarnosti.

6 – Sve u svemu, čista je zamena teza sudsko kompenziranje ministrovih navodnih duševnih boli, prebacivanjem osude na one koji – manje ili više duhovito – izvesnom karikaturom ili/i napisom samo ređaju i povezuju nepobitne činjenice i okolnosti, izvlačeći iz njih logične zaključke. S ciljem da parabolična bruka oko Savamale konačno dobije dostojan pravnički i ljudski epilog.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu