Zašto Ahil ne može da stigne (i prestigne) kornjaču

Tim dokazom se kaže da Ahil, iako brži od kornjače, ne može da je prestigne pod uslovom da ona „trči“ ispred njega. Naravno, stići će je Ahil, to nam iskustvo kazuje. O dvema slikama sveta se ovde radi. O umstvenoj i profanoj.

Podobno rečenom, partijska slika sveta i slika stvarnosti običnog građanina su potpuno različite.

U članku se iznosi tvrdnja da je „ceh za sve ono što se dešavalo od petog oktobra isporučen (je) isključivo Demokratskoj stranci“. No, problem je ozbiljniji. Kakva je i kolika je odgovornost DS (kao i svih drugih političkih partija) za tragične posledice tzv. tranzicije? Zar DS nije bila žarko posvećena tranzicijski ideologiji? Zar nije (u sadejstvu sa drugim partijama) surovo gasila državu socijalnog staranja? Zar nije DS bila na braniku sirovog i surovog liberalizma (od milošte – „neoliberalizmu“)? Zar DŽefri Saks tada nije bio neprikosnoveni autoritet i za DS? Običnim ljudima je odmah naloženo da nadalje moraju da tragaju za (neizvesnim) poslom, tj. za golim opstankom. Da li je to morao biti nužni ishod tranzicije? Bez materijalno i kulturno izvesne sadašnjosti i budućnosti? Prepustiti upravljačke poluge, radi „dobrobiti narodne“, isključivo novokapitalistima, partijašima i njihovoj državi je isto što i prepustiti se popovskim litanijama o čovekoljublju pošto su prethodno spalili, prognali i anatemisali „nepodobnu jeres“ i spalili njene „jeretike“. U ovom slučaju „komunjare“. To je isto kao kad na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2010. DŽefri Saks „oštro“ kritikuje loše ishode liberalizma, u čijem uspostavljanju u bivšim socijalističkim zemljama je zdušno i komandno učestvovao. Šta o tome ima da kaže DS, skupa sa svim ostalim „tranzicionim“ partijama?

Sad, malo podsećanje. Ko je politički oživeo petooktobarske političke gubitnike? Ko je renegatsku „levicu“ u vidu SPS-a, dirljivim zagrljajem, vratio u svet partijskog, parazitskog izobilja? Pa, DS. Zbog pragmatizma, jelte? Ništa moral. A saodgovornost SPS-a, sa drugim akterima u Srbiji i van nje, za bratoubilački rat u kome „Srbija nije učestvovala“? A saodgovornost SPS-a za masovnu smrt i nesreću diljem Jugoslavije i Srbije?… Ta teška moralna pitanja, pred kojim je morala da zastane, DS sebi nije postavila. O tajkunskoj krađi i prekrađi društvene svojine ne vredi više ni govoriti.

I konačno, ne manje važno, SNS je osvojila vlast na krilima opravdanog nezadovoljstva građanstva štetnom politikom DS-a. Time je dat imprimatur SNS-u da postane apsolutni i neodgovorni vlasnik svega pomičnog i nepomičnog u Srbiji. Sa vladajućom SNS (družinom nekvalifikovanih pretendenata na privilegije) sunovrat je postao munjevit.

Umesto samopreispitivanja o odgovornosti DS za tragične posledice sopstvene politike, predstavnik DS-a se upućuje didaskalije onima koji su za njih nezainteresovani: „U međuvremenu se pojavljuje i teza koju promoviše većina novonastalih udruženja, da je moguće pobediti Srpsku naprednu stranku…, bez organizovanja u okviru stranaka opozicije. Ova teza je veoma zanimljiva posebno imajući u vidu da mi živimo u zemlji gde politički sistem podrazumeva između ostalog višestranački sistem…“. Pa, da vidimo. Nekim udruženjima (ne svim), a koja su i te kako vidljiva, uopšte nije važan puki razmeštaj partijskih lutkara i lutki, uopšte nije važno puko „skidanje“ jednih i „penjanje“ drugih na vlast. Ta udruženja su organizovali građani koji su shvatili da je taj šareni i veseli višepartijski karusel potpuno nezainteresovan za to da li većina građana živi podnošljivim životom. Tačno je da živimo u višestranačju (nažalost, pretežno monoideološkom), ali je tačno i da partije, poodavno (ne samo kod nas) ne predstavljaju interese raznih društvenih slojeva, već su postale puki instrument u rukama posednika političke i ekonomske moći. Ta etablirana „demokratija“ se ne obraća građanstvu svojom spremnošću da se založi za njegove interese, već mu se obraća šupljim mitologemama i ideologemama o „naciji“, „narodu“, „patriotizmu“, „identitetu“, „veri“… (kao fatumima). Umesto pristojnih plata, nudi se fatum. U bogatoj naučnoj literaturi i diskusiji (kod nas i u svetu) ova tema je odveć aktuelna.

Evo, Udruženi pokret slobodnih stanara iz Niša (UPSS) je nastao kao udruženje za samoodbranu od tiranije javnog sektora kojim komanduju neodgovorne, razobručeno egoistične, političke partije na vlasti. Slika je, na koncu, ogoljena. Naše udruženje ne predstavlja nikoga do nas samih. Ne tražimo sledbenike, niti ikoga sledimo. Branimo se i suprotstavljamo se.

Gospodo partijaši svih boja, preigrali ste se. Natpolovični deo građanstva vam više uopšte ne veruje. Vidi se to po broju izašlih na izbore. Zato, kao poslednjem sredstvu, mučki pribegavate pretvaranju građana u svoje klijente – u egzistencijalno zavisnu ljudsku masu koja je ucenjena partijskom komandom da mora da „glasa“ za vašu „opciju“, bez ikakve šanse za izbor. Zato sve garniture na vlasti proizvode i održavaju rezervnu armiju rada (nezaposleni) kao ucenjivački faktor koji povazdan preteći visi nad glavama nadničara na bednim i nesigurnim „radnim“ mestima.

Ovo je deo razloga, u mnoštvu razloga, zašto nećemo (i ne smemo) sa političkim partijama.

Na kraju, čemu parabola o Ahilu? Partije, onako silne i nadobudne u brzim i luksuznim vozilima… neće stići i prestići umorne, bolesne, opljačkane, osirotele, nedaćama smrvljene… ljude u nekim udruženjima, koji se umornim korakom vuku kroz ovaj život. Zašto? Zato što su oni, poput Zenonove kornjače, ispred partija i zato što su, za razliku od partija, duboko ukorenjeni u ovu epohu i u njenu stvarnost.

Autor je član UPSS-a iz Niša