Zašto žene ne mogu u crkvu u pantalonama?

Elem, letos sa prijateljicom obilazim ovčarsko-kablarske manastire. Poslednji put sam tamo bila pre pedeset godina na maturskoj ekskurziji. Stanje u i oko manastira se bitno promenilo. Sve ulickano, konaci izgrađeni, pristupna stepeništa da im pozavide bolnice i domovi. Vidi se da se ulaže, od naših para, od čijih bi inače. Za jedan od manastira kažu da mu je pristup obezbedio lokalni tajkun koji okajava svoje grehe. Koga li je u crno zavio?

Drago mi je da se u manastirima pristojno živi, naročito mi je milo kad vidim kaluđerice koje vredno uređuju okoliš. U muškim manastirima sve je drugačije. Nekako više liče na pribežišta lokalnih siledžija. Dočekuju vas nabildovani mladići zabranjujući ženama u pantalonama da uđu u crkvu. Razumem da se u crkvu ne ulazi kao na plažu, ali pantalone su uobičajen deo ženske odeće. Uvek, a posebno na putovanjima ugodnije mi je u pantalonama. Nametnulo mi se pitanje: zašto bih morala da se oblačim po kriterijima crkve? Nisam došla u crkvu. Tu sam da pogledam freske i arhitekturu manastira, ne remetim ničiji mir. Od kuda tim klincima pravo da odlučuju mogu li ili ne ući u crkvu? Jesmo li mi to postali teološka država? Zašto se iz budžeta finansira sektaško ponašanje?