Život je lepši bez diktature

Koliko god deluje da nismo evoluirali i da ponovo protestujemo jedno te isto, političke potrebe se vremenom ipak menjaju. Ne zaboravimo da su protesti 90-ih bili u kontekstu međunarodne izolacije, dok su ovdašnji izazvani represijom slobode izražavanja u kontekstu evropskih integracija. Neki demonstranti su protiv privatizacije, drugi su za slobodu medija, treći za sređivanje biračkog spiska i ponovno prebrojavanje glasačkih listića. I super da jesu. Zajedničko nam je što smo svi nezadovoljni trenutnom situacijom i što tražimo da ista pravila važe za sve građane. Protest ljudima daje priliku da nesmetano izraze svoje mišljenje, da razmenjuju ideje, da razvijaju svoju političku svest, da se bore za svoj prostor koji jednostavno moraju da imaju u svakom društvu koje se deklariše kao slobodno.

Opšte je prihvaćena teorija da građane Srbije, a naročito mlade, sve manje zanima politika, da su se povukli u svoje digitalne svetove društvenih medija i postali apatični. Ako je to zaista tako, zašto sada nisu više apatični? Zašto im je odjednom postalo važno da se bore za svoje mišljenje?

Postoji i drugo objašnjenje. To da je trenutna vlast do te mere suzila svaki prostor za javno izražavanje da mišljenja koja se razlikuju od vladajućeg nemaju više ni jednu jedinu platformu osim ulice. Transparent „Više gledam tebe nego mamu i tatu, sad ti malo da gledaš mene“ koji smo ovih dana imali priliku da vidimo na beogradskim ulicama govori sve. Demonstranti traže prostor u društvu, prostor u medijima, prostor za izražavanje različitosti kao sastavnog dela demokratije. Prostor koji je važan ne samo da bi neko predstavio svoje ideje, već da bi ih razmenjivao sa drugima, da bi one postale naprednije i bolje za što veći broj građana. Ideja da jedan čovek ili nekolicina privilegovanih iz jedne stranke znaju šta je najbolje za celi narod i da je potrebno da država disciplinuje građane je potpuno politički prevaziđena.

Ovih dana je učinjeno mnogo toga da bi protesti što više otežali dnevni život Beograđana. Policija nepotrebno zatvara sporedne ulice da bi se izazvao što veći haos u saobraćaju. Hitna pomoć je izjavila da nisu u mogućnosti da odgovaraju na pozive u centru grada u periodu između 18h i 21h. Ovakve metode manipulacije javnim servisima da bi se građani okrenuli jedni protiv drugih predstavljaju dobro poznatu političku strategiju koja se zove „zavadi, pa vladaj“. To je zamka u koju ne smemo upasti, bez obzira koju političku opciju podržavamo.

Uloga političkih vođa je da unapređuju društvenu odgovornost time što svojim građanima daju šansu da podjednako učestvuju u političkoj zajednici čiji su deo. Osnovna poteškoća nije da se proceni koliko je neka vlast brutalna u sprovođenju svoje ideje jednoumlja. Sama ideja da vlast treba da kontroliše i disciplinuje građane, te da koristi jeftine trikove kao što su ponovno prebrojavanje glasačkih listića koji nisu presavijeni, umesto da mladima koji nisu stranački lojalisti daje prostor da se razvijaju i učestvuju u društvu, problematična je sama po sebi. Trenutna postavka političkih relacija između vlasti i građana u Srbiji je stoga nemoralna i društveno neodgovorna.

Učestvovanje javnosti u političkim procesima nikako ne predstavlja naivno mišljenje koje ne uzima u obzir da je politika „prljava igra“ i da se neke stvari moraju trpeti zarad bolje budućnosti. Šta zapravo znači ta bolja budućnost, ako je nekada i dostignemo? Ako cilj opravdava sredstva, zapitajte se da li biste voleli da živite u zemlji u kojoj će prosečna plata biti oko 20% veća za 10 godina, što bi otprilike bio slučaj ukoliko godišnja stopa ekonomskog rasta bude 2%, ali u kojoj u međuvremenu nemate nikakve mogućnosti za lični i profesionalni razvoj? Da li biste prihvatili bolje plaćen posao na kom nemate pravo na svoje mišljenje i na kom vas neko ugnjetava da isključivo radite po njegovom? Čak i da vam je sada dobro, da li biste voleli da živite u društvu u kome samo vi lično napredujete? Da li biste bili tu gde jeste da je i vašim roditeljima samo lični interes bio najvažniji? Da li bismo tada postojali kao društvo ? Čak i ako ste na većinu ovih pitanja odgovorili sa da, činjenica je da mnogi ne dele vaše mišljenje da cilj opravdava sredstvo i da postoje druge stvari koje ih raduju na dnevnom nivou, dok iščekuju taj obećani preporod ekonomije. To su, na primer, sloboda izražavanja, doprinos zajednici i poštovanje razlika među ljudima. Nejasno je čega se plaši jedan čovek koji odlučuje o svemu. Zašto bi neko svako različito mišljenje predstavljao kao nacionalnu pretnju, ako ne zbog straha od ličnog gubitka apsolutne moći? A to je definicija diktature. Recite ne diktaturi. Život je lepši bez nje.

Autorka je dr političke ekonomije i istraživačica na Sciences Po u Parizu