Vučić je osvetnik 5. oktobra

                       p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

U startu je preokrenula moj zamišljeni tok razgovora pitajući me da li sam čitala intervju sa Predragom Vujovićem, bivšim direktorom JAT-a, koji je objavilo VREME, a koji je problematizovao, prema Vesninom mišljenju, sve ključne probleme društva, pričajući o najkonkretnijoj temi. Zato krećemo od tog intervjua.

NBO: Zašto je ovaj intervju toliko važan? Da li zato što Vujović objašnjava mirno i staloženo to da Er Srbija, koja beleži gubitke i biva dotirana od države, ulazi u investiciju od 50 miliona dolara godišnje, ili zbog „institucionalnog“ pitanja koje Vujović postavlja: Ko je i gde doneo tu odluku?

VESNA PEŠIĆ: Važan je zato što pokazuje kako se i gde se donose važne odluke koje idu na štetu građana Srbije.

NBO: Gde se donose važne odluke? Recimo, ta odluka?

PEŠIĆ: Po svemu sudeći ta odluka nije doneta transparentno i ne zna se gde je doneta. Sumnja se da je odluka o toj neisplativoj investiciji doneta u Abu Dabiju, daleko od naših očiju, a mi ćemo to da plaćamo. Eto, to je sistem koji imamo, to da vlast uglas peva i svira kako nam odlično ide, pa tako je tu i prekookeanska linija, a iza toga stoje štete koje se posle kriju kao zmija noge. Premijer Vučić sve odluke pretvara u marketinško pitanje i borbu za vlast, ne obazirući se na štetu koju trpe građani. I ovog puta je reč o krajnje problematičnoj investiciji, za koju se unapred zna da neće doneti profit već samo značajne troškove za budžet Srbije, čiji se deficit sada krpi smanjivanjem penzija i plata. Eto nama velike sreće da imamo direktan let iz Beograda za Ameriku, a zna se koje zemlje mogu da održe prekookeanske letove. Ali to nema veze, važno je da je on pred kamerama kupio kartu i leti za New York!

NBO: Dva najsvežija „prozapadna“ poteza Aleksandra Vučića, to da se usvoji Zakon o Sporazumu Vlade Srbije i NATO o saradnji, kao i prećutnim odbijanjem da potpiše sporazum o diplomatskom imunitetu za pripadnike rusko-srpskog Humanitarnog centra u Nišu, izazvao je oprečne reakcije. Sonja Biserko je pozvala EU i NATO, kao i proevropski deo javnosti u samoj Srbiji, da podrže Vučića. Kako vi gledate na to?

PEŠIĆ: Opisani događaji predstavljaju srž neozbiljne spoljne politike Srbije. Ona izigrava neutralnost tako što će dati neki ustupak Zapadu, a onda to brže-bolje izbalansira sa Rusima, a u stvari se našla pod radarom tj. prismotrom i pritiskom i jednih i drugih. To je politika u stilu – al' smo dobri mangupi pa ćemo nasamariti i jedne i druge. Tu će neminovno doći trenutak istine. Ta igranka trajaće dokle velikima odgovara, a naš interes se svodi na to da „balansiranjem“ čuvamo Kosovo i tobože idemo u EU.

NBO: Tobože? Oko Kosova je svima sve jasno, ali oko EU nije sasvim jasno, možda i zbog neprestane podrške koju ona daje Vučićevoj politici.

PEŠIĆ: Niti imamo Kosovo, niti je on taj koji će prevesti Srbiju iz nebeske u zemaljsku, niti stvarno idemo ka EU, jer idemo pod našim uslovima. Ovo prvo ne treba ni dokazivati, a drugo se meri usvajanjem i praktikovanjem evropskih vrednosti demokratije, slobode, vladavine prava i tržišne privrede. Je l' mi napredujemo il nazadujemo u tim vrednostima? Ja mislim da dramatično nazadujemo, i zato me je baš iznenadila izjava Sonje Biserko koju ste pomenuli.

NBO: Šta vas je toliko iznenadilo?

PEŠIĆ: Čudi me da se nije zabrinula što se u Srbiji, od dolaska ove vlasti, u glavnim medijima vodi proruska kampanja u slavu Putina kakvu ne pamtimo, dok se i u našim unutrašnjim okolnostima teško prepoznaje Vučićevo zapadno opredeljenje. Nema on nikakvo opredeljenje, u tome ona greši. Imamo na delu ekstremni pragmatizam održavanja na vlasti, o čemu najbolje svedoči populističko opijanje građana nekakvim našim velikim uspesima. Tu su i obične laži i samohvalisanje. Takva kampanja se brutalno i svakodnevno sprovodi zloupotrebom medija za promociju i učvršćivanje njegove lične vlasti. On čak kaže da su sada penzije veće nego ikada, iako su smanjene!

NBO: Možda je ovde momenat da ponovo objasnimo onaj period dolaska Vučić-Dačićeve ekipe na vlast. Podršku su tada dobili i od Zapada i od dela intelektualne javnosti koji im je tradicionalno bio nenaklonjen, tako između ostalog i od Vas. Vaša podrška trajala je vrlo kratko, podrška od EU i Amerike i dalje je prisutna. Objasnite nam to molim vas još jednom.

PEŠIĆ: Pa sad, hvala vam, što ste mene stavili na tako visok rang, da ja dovodim i odvodim vlast u Srbiji, pa je čak poredite sa podrškom EU i Amerike. Istina o tome je ispričana više puta. Moje političko opredeljenje je oduvek bilo kritika autoritarne vlasti, bilo one socijalističke, jer sam već onda bila angažovana za demokratske slobode, bilo protiv populističke i nacionalističke vlasti koju je vršio Milošević, a u izvesnoj, pa i značajnoj meri, i posle njega. Sve su te vlasti bile slične po tome što su uzimale sve poluge moći i bogatstva – privredu, vlasništvo, sud, policiju, tužilaštvo, medije, oglašivače – ama sve je njihovo. Petog oktobra smo osvojili demokratski izbor i smenjivost vlasti. Smatrala sam da izborima treba kazniti one koji loše upravljaju i tako dokažemo smenjivost vlasti. Pogrešila sam u tome što nisam predvidela da tako mogu doći na vlast i oni koji će i tu demokratsku vrednost poništiti.

NBO: Znači li to da više nemamo smenjivost vlasti kroz demokratske izbore? A Vučić neprestano ponavlja da se nije rodio u fotelji, i skoro pa nam preti svojim odlaskom.

PEŠIĆ: Pa zato valjda raspisuje vanredne izbore da bi sebi obezbedio još četiri godine na vlasti. Mi više nemamo demokratske izbore, sad ih zovu „kredibilni“, što bi trebalo da znači samo to da se neće krasti. A od slobodnih i demokratskih izbora nema ništa, i eto već drugi put imamo takve vanredne izbore. Pritom, da se opet vratim unazad, ja ni na jednim izborima nisam podržala Aleksandra Vučića, on je koliko se sećam 2012. bio kandidat za gradonačelnika.

NBO: Kada ste krenuli u oštru kritiku i prestali da podržavate vladu?

PEŠIĆ: Podržavala sam pregovore oko Kosova i uglavnom ćutala sve do Briselskog sporazuma. Ono što je vrlo brzo došlo do izražaja je strašna netrpljivost prema opoziciji, naročito protiv DS i prema bilo kakvoj kritici vlasti koja je postala nepoželjna. To je ishodilo „medijskim mrakom“, zaposedanjem svih važnijih medija, skidanjem kultne emisije „Utisak nedelje“ i bljuvanjem na opoziciju u parlamentu. To je bio kraj bilo kakve moje podrške toj vlasti, jer je postalo jasno da takva autoritarna, gramziva i partokratska vlast ništa ozbiljnije neće uraditi ni oko „zavetnog Kosova“. A ja sam mislila da je to pitanje bilo ključno za izlazak iz vekovne zaostalosti Srbije.

NBO: Vratimo se sadašnjem trenutku. Ocenili ste tokom našeg razgovora, ako ne grešim, da je trenutno stanje u društvu „opasno“. U nedavnom intervjuu za NIN i bivši predsednik Srbije Boris Tadić je izjavio da misli posle 25 godina bavljenja politikom da stanje u državi nikada nije bilo tako opasno. Šta najpre znači „opasno“, i kako vi to opasno opisujete.

PEŠIĆ: Ne znam tačno u čemu sam se ja preklopila sa Tadićem, niti je to zaista važno, jer mnogi ističu da je stanje u Srbiji katastrofalno. Ja sam pod opasnim stanjem u društvu smatrala eskalaciju nasilja vlasti i pritisaka na građane na lokalnim izborima, preotimanje vlasti totalitarnim metodama, ponižavanjem suda koji uvaži „lažni identitet“ Vučićevog brata, pretnje ljudima poimence s najvišeg mesta, organizovani linč zaštitnika građana Saše Jankovića, pretučene istraživače korupcije bez istrage, misteriozno praćenja članice Saveta za borbu protiv korupcije Miroslave Milenović, Vučićevo organizovanje lažnog državnog udara, razapinjanje političkih protivnika po tabloidima, i konačno, bezmernu antizapadnu kampanju i promovisanje Putina i Rusije, kao da smo već postali ruska gubernija. Pritom naši građani sve više tonu u ekstremno siromaštvo dok obrazovaniji napuštaju zemlju. A povoljnih rezultata za njih nema ni od korova.

NBO: Šta mislite o ideji da opozicija ide u jednoj koloni, ili je bolje da izađe u više kolona, kako je na kraju i ispalo? Šta je najbitnije da opozicija učini sada, koliki joj je manevarski prostor?

PEŠIĆ: Trebalo je otvoriti pitanje zajedničkog izlaska na izbore proevropske opozicije, jer je ona već tradicionalno, još od devedesetih godina, pod pritiskom birača da se „ujedini“. Dakle, dobro je da je to pitanje otvoreno, ali je i dobro što je zatvoreno, jer se pokazalo da se vremena menjaju. Pokazalo se da građani neće više kompromisnu sinergiju koju je tražila borba protiv Miloševića. Tu je i iskustvo „belih listića“ koje je proizvelo nameru birača da biraju onu političku opciju u koju imaju najviše poverenja. Utoliko je odluka DS dalekosežna da ne ide u veliku koaliciju tj. da se ne ide starim putem. I ta odluka je koliko vidim doneta u velikoj demokratskoj raspravi, što je obnovilo DS kao demokratski brend.

NBO: Nervira vas, rekoste, kada se piše i govori da opozicija ne izlazi ni sa čim drugim u javnost do sa stavom „mrzim Vučića“ i međusobnim svađama. S druge strane i sami smatrate da je Vučić sebi namestio plebiscit, da će se odlučivati „za“ ili „protiv“ Vučića, kao temi izbora. Zar opozicija baš ne snosi nikakvu odgovornost za to?

PEŠIĆ: Zato što je Vučić doneo odluku da se vanrednim izborima kandiduje na redovnim, lokalnim i pokrajinskim izborima, i da predstavničku demokratiju pretvori u plebiscit za i protiv njega, opozicija ne snosi nikakvu odgovornost. Priča o navodnoj „mržnji“ prema Vučiću je u stvari priča o zabranjenoj kritici, jer ona se pretvara u „ličnu mržnju“ i to se planski radi. S druge strane, ako Vučić neće da se ponaša u skladu sa svojom državnom funkcijom, nego hoće da vlada kao on takav kakav je, što bi se reklo u „prirodnom“ izdanju, bez formalnih ograničenja, onda je očekivano da dobije i ličnu kritiku. Čak i oni koji misle da njegovi potezi kao predsednika vlade nisu loši, i njih Vučić u ličnom izdanju iritira. On je proturanjem svoje ličnosti blokirao svaku racionalnu raspravu o problemima, nje nigde nema, a problemi su ogromni i ne može da ih rešava jedna ličnost kako joj dune i u interesu njene uže grupe. Tako ni opozicija a ni vlast ne iznose svoje programe i planove i da ih sučeljavaju pred građanima, nego se ceo politički život pretvorio u intrigantstvo, podmetanje i ko će kome „glavu da skine“.

NBO: Slikovito i zabrinjavajuće opisujete premijerovo „privatno i lično“ ponašanje spram javnosti, direktan govor upućen novinarima, opoziciji, nekim ministrima. Kažete da to „privatno“ upravo i jeste ono najautoritarnije. Koliko daleko može da se ode u tome? Da li je to zapravo ono „opasno“ u Vučićevom načinu vladanja? Gde je tu čuvena „protestantska etika“ na koju se poziva od početka, Veber i ostali argumenti koji mu po mom skromnom sudu nikad i ni po čemu nisu u praksi poslužili, osim da „zaliči“ na Đinđića, sa kojim su ga u jednom trenutku mnogi poredili?

PEŠIĆ: O tome sam već dosta rekla. Mogu da dodam samo to da je Đinđić napisao da vršenje državnih poslova mora da se odvija u skladu sa formalno definisanim dužnostima, a ne da neko radi nešto za tebe kad si na vlasti zato što je „tvoj čovek“, rođak, prijatelj, školski drug, ili partijski sluga. Ova intimizacija u vršenju vlasti je glavni izvor korupcije i partijskog zapošljavanja.

NBO: Kontroliše li Vučić zaista sve medije? Kako i pomoću kojih mehanizama? Ima li i odgovornosti novinara za pad struke, kakav nije zabeležen ni u vremenu Miloševića? Kako se to može promeniti?

PEŠIĆ: Vučić je uzeo za sebe uticajne medije, one čije poruke stižu do velikog broja građana. On nema interes da kontroliše neke manje medije, a neke i ne može da kontroliše. Kao i svako drugo zanimanje, novinari snose deo odgovornosti zbog lošeg stanja u medijima. Imamo korumpiranu privatizaciju medija i mnogo loših novinara. Ne zna se ni da li da se uopšte računaju u novinare! U Srbiji ima previše medija, a nema dovoljno gledalaca i čitalaca, što je još jedan razlog da nema dobro plaćenih i profesionalnih novinara koji se u ovakvim situacijama ne bi predavali na milost i nemilost vlasti. Vlada i velika nezaposlenost, pa je lakše naterati novinare na poslušnost, što se odnosi i na sve druge struke.

NBO: Šta treba da bude glavni cilj opozicije na ovim izborima? Uzmimo da s jedne strane budu desno orijentisane stranke, s druge strane stranke oko DS, a u sredini Vučić. Hoće li njegova opet biti poslednja, i kako mislite da će biti formirana neka nova Vlada?

PEŠIĆ: Cilj opozicije treba da bude mobilizacija građana oko sopstvenih problema za koje vlast nema rešenje, niti će ih rešavati zbog okrenutosti ka vlasti kao takvoj. Naš glavni problem koji trajno proizvodi slabu privredu i siromaštvo je nesređena tj. autoritarna država i država koja nema vrednosni temelj, koji svi građani, kako desničari tako i levičari, brane kao svoje. Taj temelj treba što hitnije postaviti i napraviti suštinske tj. sistemske promene. Zato je važno da što veći broj građana izađe na izbore. Cilj je da Vučić ne dobije većinu i da podrška njegovoj lošoj vlasti, ali uspešnoj propagandi, značajno opadne, čime bi se otvorila mogućnost da se vlast promeni i utemelji na modernim vrednostima. Sigurno je da će u Skupštinu ući glavne proevropske stranke, nadam se u većem broju, ali i desne antievropske i nacionalističke stranke. Vučić će pokušati da izigrava centar, da pokazuje EU desničarsku pretnju i traži podršku. Što se tiče građanske opozicije, nju će još glasnije napadati s ciljem da je likvidira. Vučić je osvetnik 5. oktobra, a na nama je da sačuvamo ono što smo teškom mukom osvojili, i da nastavimo da osvajamo demokratske institucije i vrednosti i postavimo temelje naše države.