Crni dani za bele bubrege

– u granicama svojih skromnih mogućnosti – okrenemo vedroj i smešnoj strani života, koja je – reći će pesimista – netragom nestala.

I vaistinu, neka se preteća i (ponekad i bukvalno) samrtna ozbiljnost raširila svetom kao kuga. Sećam se, recimo, davnih dana kada su aerodromi bili bučna i vesela mesta, a pogledajmo kakvi su sada – mnogo više liče na prijemna odeljenja koncentracionih logora nego na vazdušne luke; srećna je okolnost da (bar za sada) – nakon što u čarapama i pridržavajući rukom obezkajišene pantalone prođeš kroz toplog zeca ponižavajuće bezbednosne procedure – ipak ne završiš u gasnoj komori, nego u nekom erbasu ili boingu 737.

Da, da, to je zbog vazda pretećeg terorizma, fakat je to, ali nije li – pitam ja vas – terorizam takođe posledica globalnog terora ozbiljnosti. Ovo vam možda može zazvučati kao sprdačina, ali teroristi (svih boja) po meni su ljudi koji su preozbiljno shvatili same sebe i svoju misiju na ovom svetu, što je, po drevnom katoličkom bogoslovu, kome sam nažalost zaboravio ime, strašan greh jer nakon Pada, čovek, kao takav, uopšte nije ozbiljna pojava. Slično je mislio i padre Pio – duhovnik koji je uživao veliki ugled među vernicima, ali na koga je zvanični Vatikan prilično popreko gledao – koji je u odgovoru na pismo nekog njegovog sledbenika, inače čuvenog italijanskog komičara, u kome mu se glumac požalio na činjenicu da je sprečen da se ozbiljnije posveti duhovnosti „zato što se svako veče krevelji na sceni i pravi budalu od sebe“, napisao sledeću rečenicu: „Sine moj, svi mi pravimo budale od sebe na mestu na kome na postavi Proviđenje“.

Dobro, de, aerodromi su doista ugroženi od terorista, ali ne leti se svaki dan, bezbednosno se trkeljisanje može podneti dva-tri puta godišnje, ama kakav to terorizam preti kasapnicama u koje se zalazi svakodnevno, a u kojima je atmosfera u poslednje vreme samrtno ozbiljna, vrlo slična aerodromskoj.

Kasapnice su svojevremeno – kao i aerodromi – bile vesela mesta, ćaskalo se tu, šalilo se, danas je, međutim, nezamislivo da majstor-kasap sa Kalenića pijace, na pitanje neke gospe – uspijuše da slučajno nema goveđe bele bubrege odgovori da ih trenutno, nažalost, nema, ali da se dama – ako joj je baš stalo do delikatesa – može poslužiti njegovim. I to besplatno. Možda bi se našao još poneki duhoviti kasapin, ali nema danas takvog koji bi stisnuo bele bubrege da napravi takvu šalu jer bi ga neka divna stvorenja, koja takođe sebe uzimaju isuviše ozbiljno, momentalno optužila za mobing.