Dušan Mitrović (1950 – 2020): Jednostavno dobar čovek

Umro Dušan. Direktor izdavačkog preduzeća Dan Graf, jedan od osnivača i vlasnika lista Danas – Dušan Mitrović preminuo je tog jutra u Beogradu u 70. godini, nakon duge i teške bolesti.

Ostali smo bez Dušana, koji nam je zvanično bio šef, vlasnik, direktor. Retke su firme čiji zaposleni toliko žale šefa kao što zaposleni u Danasu žale svog Dušana. Zato što on nije bio samo šef, vlasnik, direktor. Svi koji rade ili su radili u Danasu, sarađivali sa našim novinama, privatno ili poslovno komunicirali sa Dušanom Mitrovićem, znaju da je bio mnogo više od šefa, direktora, vlasnika. Bio nam je prijatelj, uvek spreman da pomogne, sasluša, posavetuje. Zato se članovi redakcije Danasa osećaju kao da su ostali ne samo bez šefa već bliskog prijatelja, člana porodice.

Dušan Mitrović je rođen u Kraljevu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Bio je član i aktivista Saveza socijalističke omladine Jugoslavije i potpredsednik Saveza socijalističke omladine Srbije. Bio je sekretar Saveza samostalnih sindikata Srbije, nakon čega je učestvovao u osnivanju, potom bio i potpredsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost. Iz sindikata prelazi u medijski biznis. Prvo je radio u dnevnom listu Borba u vreme kada je glavni i odgovorni urednik bio Stanislav Staša Marinković, zatim u Našoj Borbi. Bavio se plasmanom i prodajom lista. Sa grupom istomišljenika osnovao je dnevni list Danas 1997.

Dnevni list Danas, koji mnogi od nas zovu Današčić, karakterističan je ne samo po svom nastanku i uređivačkoj politici već međuljudskim odnosima, zasnovanim na prijateljstvu i poštovanju drugačijeg mišljenja. Umemo i mi u Danasu da se „zakačimo“. Imamo različite političke i životne stavove i normalno da dođe ponekad do žučne „razmene mišljenja“. Ali mi sve prijateljski rešimo. Iako imamo etiketu „stranih plaćenika“, za razliku od mnogih medija i novinara koji se busaju u grudi nacionalno-patriotske, Danas je uvek kuburio sa lošom materijalnom situacijom i malim platama. Ali, snalazili smo se. Uz pre svega Dušanovo zalaganje. Možete li da zamislite da u današnjoj Srbiji u kojoj caruje prvobitni oblik kapitalizma, neki direktor svom zaposlenom pomogne da kupi šporet, popravi zamrzivač, dobije kredit? Verovatno je to zato što je Dušan bio „proizvod“ prošlog vremena socijalizma, sindikalni aktivista, borac za jednakost i pravdu. I kao vlasnik i šef nije mogao protiv svoje prirode. Jednostavno, bio je dobar čovek.

Takav je bio naš Dušan. Spreman da sasluša, pomogne. Nažalost, dnevni list Danas je poslednjih godina suočen sa epidemijom kancera raznih vrsta i ostalih teških bolesti. Dušan je uvek među prvima svima pomagao. Zvao lekare, molio da prime njegovog novinara ili novinarku, nudio novčanu pomoć za lečenje. Malo para Današčić ima, ali se Dušan uvek trudio da pravedno podeli i da ne oskudevamo. Ne daj Bože da Božić ili Bajram prođu, a da mi ne primimo platu ili honorar. Pošto nas je uvek pratio trač da smo „strani plaćenici“, jednom je neko i Dušana pokušao da okleveta. Navodno, viđen na Sajmu automobila kako isprobava i kupuje neki skup automobil, džip, valjda. Laž bila kratkih nogu. Dušan nije imao ni vozačku dozvolu.

Jedina sam novinarka koja od prvog dana radi u Danasu, a Dušana sam upoznala još u Našoj Borbi. Za sve ove godine i decenije, ne sećam se da sam ga čula da podigne glas. Umeo je da se bori za svoj stav, ali nije vikao, govorio je tiho, kada treba odlučno, ali uvek staloženo. Odmor je retko koristio. Sa koleginicom Oljom sam pokušavala da se setim koliko puta je za ovih dvadesetak godina išao na odmor. Nekih 4-5 puta. Njemu Danas nije bio samo radno mesto, već život.

Preživljavali smo, napredovali, gradili ugledne novine. Ništa od toga ne bi bilo moguće bez Dušana Mitrovića. Ali, mora se dalje. I zbog Dušana.