Povodom knjige „Nervozne godine“, koju je Izdavačka kuća „Prometej“ objavila pre samo nekoliko dana, Radovan Popović za autora iste, Duška Bogdanovića, kaže da ovaj novinar od integriteta „još od sedamdesetih godina kada se pojavio kao novo lice do danas, kroz svoje javno delovanje, neguje odmerenost i kulturu govora“.
A on, kako kaže Petar Peca Popović, „sve pišući o medijima, sportu, kulturi ili o brljotinama šampiona naše svarnosti, godinama uredno briljira u svojim kolumnama, stavljajući kap razuma u koktel ludosti“ i kaže da Duško Bogdanović „čuva rukopis časnog autoriteta, čuvajući drugost u odnosu na sraman i slugeranjski žurnalizam“.
Siniša Kovačević ide i dalje i kaže da je, daleko bilo, Duško Bogdanović obezbedio sebi i epitaf: „Umro slobodan, od viška objektivnosti i pravičnosti.“ U predgovoru knjige Draža Petrović podseća da je Duško Bogdanović onaj koji je stajao pod silnim reflektorima televizijskih studija, da zna šta je program uživo, šta je život pred kamerama, da „ponekad deluje kao matoro čangrizalo, ali to mu savršeno stoji“ i da je baš u tome njegova prednost nad nama koji samo tako izgledamo.
U svakom slučaju, Duško Bogdanović je ostao, do dana današnjeg, budno oko nad svim onim što nam se dešava u društvu i to će nam uvek „servirati“ na britak i beskompromisan način u svojim kolumnama koje decenijama piše, a poslednjih deset godina u listu „Danas“ pod nazivom „Teletina“. Dokaz za sve ove tvrdnje je najnovija knjiga Duška Bogdanovića „Nervozne godine“, gde su izabrane kolumne iz poslednje dve i po godine.
* U kolumni „Ženska momčad“ ste napisali da „U društvu izgubljenih vrednosti i kritika je izgubila smisao“. Da li je tako, s obzirom da se i dalje, vrlo revnosno, bavite kritikom u svojim kolumnama?
– Više od tri decenije komentarišem – možda i odveć lično, u raznim novinama, u radijskim i televizijskim emisijama koje sam pripremao, ili gostujući kod kolega – pojave i njihove nosioce. U najširoj gami: od svetskih faca koje drmaju svetom, do ovdašnjih guzonja po raznim kabinetima, najvažnije sportske i kulturne smotre, filmove strane i domaće… pa do „pacijenata“ snimljenih u suludim anketama po ovdašnjim pijacama, na ulicama i sokacima našim… Sve i svakoga ko mi privuče pažnju, a prisutno je na stranicama novinama, ili „u televizoru“. Ko sam ja da to činim? Recimo, da sam sam sebi za to dao legitimitet, budući da sam pola veka u medijima (novine, radio, televizija, društvene mreže u poslednje vreme), nekoliko sam pokrenuo, rukovodio njima, dobio relevantne nagrade… Dovoljno? Meni nije! Odlučio sam davno da ću se osvrtati na rad drugih, dogod sam „na crti“. U trci. Onoliko makar, da kritikovani uvek mogu da mi odgovore, tako što će se osvrnuti na moj lik i delo. I to u realnom vremenu.
Sa prekidima, 11 godina sam u Danasu, prošle godine sam sa saradnicima pripremio šestodelni televizijski serijal, selektivno doduše, gostujem i u programima kod kolega do kojih držim, svakodnevno sam na Tviteru.
* Ali, ima li smisla s obzirom da jesmo u društvu „izgubljenih vrednosti“?
– Mediji su nam jadni. Zapravo, tužni. Vredi li ih, onda, pratiti? Rekao bih da gubim volju i entuzijazam. I, draga koleginice, uveren sam da oni koji su ključni razlog za moje osvrte i komentare uopšte ne čitaju ono što pišem, niti slušaju šta govorim. Mnogi, uključujući i ljude u redakciji u kojoj oboje sarađujemo nemaju blagog pojma ko sam ja. Bio i jesam. Matoro čangrizalo, opet nešto laprda… OK. Ali, nije beznačajno, neki o kojima pišem kritički pokazuju nezadovoljstvo, reže, ogovaraju me, i, lagano ali sigurno, ignorišu. Ne zovu me u emisije, preskaču da objave, ne samo za mene bitne stvari i događanja, uključujući i prošlonedeljnu promociju spomenute knjige. Na istoj je bilo više „režimskih“ novinara negoli ovih „mojih“. Hahaha…
* Bili ste oštri i prema medijima, naročito televizijama, koje profesionalno obavljaju svoju novinarsku profesiju. Da li vas neki njihovi propusti više „zabole“?
– Rekoh već, mediji su moje „drugo ja“. Televizije posebno. A taj medij je, zapravo, u najvećoj stvaralačkoj krizi. Promenada do jauka netalentovanih, a usput vrlo neobrazovanih egomanijaka, koji su, ko zna zašto i čijom krivicom dospeli ispred kamera. Ništa, pod milim bogom, ne znaju, furaju iditsku priču o sopstvenoj veličini i popularnosti, a što je dodatno pogubno, nemaju od koga bilo šta pametno da nauče. „Pačija škola“: ga-ga-ga-ga…
Bio sam prva generacija na Fakultetu političkih nauka. Mnogo smo naučili od naših profesora. Posebno od nekih. Prolaze decenije, izlaze svake godine nove generacije diplomiranih novinara. Neki od njih su ključni zagađivači ovdašnje medijske baruštine. Nisam čuo ili video, u bilo kojoj javnoj prilici, da se neki profesor, bivši ili sadašnji – a mnogi od njih se ne skidaju sa ekrana, pametujući o svemu i svačemu – referisao na katastrofalno ponašanje svog bivšeg studenta i javno rekao kako ga je sramota što nije – kada je trebalo i kada je mogao – prepoznao o kakvoj će društvenoj štetočini, jednom, kada mu se ukaže prilika, biti reči. Baš bedno.
* Kolumna nije samo komentar, a mi danas u Srbiji smo preplavljeni kolumnistima koji „smatraju“ razne stvari, uostalom, kao što nas i sa TV ekrana „preplavljuju“ politički analitičari. Šta je po vama dobra kolumna i ko dobar kolumnista?
– Tako je. U dnevnicima i nedeljnicima, sa ili bez sličice svoje… sve sam go kolumnista! Kolumne i „kolumne“ pišu studenti i profesori, bivše i sadašnje sudije, preduzetnici, ekonomisti, lekari, doktori svih fela, advokati, pesnici, pisci, glumci, reditelji, penzioneri… Na posletku – a pre svih! – političari i (anal)itičari.
Ogromna većina tih dežurnih sma(t)rača iz teksta u tekst dokazuje da nema blagog pojma šta zapravo, u novinarskoj teoriji i praksi, taj pojam znači.
I, tako, kamara nedovoljno edukovanih misli da je kolumna obavezno i isključivo – komentar.
A komentar je vrlo zahtevan žanr. Zanatski traži besprekornost i predviđen je samo za majstore! Sa preciznim pravilima: mora da bude sa aktuelnim ili zanimljivim povodom (vest), da ima argumentovanu razradu i ubitačan zaključak. Sve više od toga je nedozvoljivo nabacivanje svega i svakoga, bezbroj reči, besmislenih ilustracija, neadekvatnih asocijacija, nevažnih rečenica… i tako, surovo ubijanje očekivane poente. Podjednako loše je sve to isto, uz kobni nedostatak granitnih ili zvečećih argumenta. Praznoslovlje, do besmisla. Dosadno!
Znači li to da među tom hiljadom kolumnista nema ikog ko piše valjano, stilski besprekorno i sa zapamtljivom poentom? Ima ih. Malo ih, ali ih je zato nedovoljno.
* Niste „štedeli“ ni opoziciju, na primer, u kolumni „Kvadratura opozicije“. Ima li mogućnosti za dijalog danas i ovde kada živimo u opštoj kakofoniji?
– Opozicija? Tuga bez opomene, nažalost. Pišem i govorim o njima baš kad moram. I odmah mi tajnim kanalima stižu reakcije. Kao, za koga on radi, blablabla… Da vam ponovim: sa ovakvom katastrofalnom opozicijom Vučić će vladati još godinama. Tu i tamo će otresti neku slinu, prozvati provincijalca što se dao na botoksiranje, uhapsiti alavog đuvegiju… i povećati sopstveni rejting. A ovi slepci će i dalje da se glože oko toga ko je bliži, a ko dalje od cenzusa. Užas!
* Po čemu su vam ove godine koje trenutno živimo nervozne?
– Po svemu. Najviše po nama koji ih živimo.
Izuzetnost Ljubice Gojgić
* Neko ste ko je u jednoj od svojih kolumni još davno našu koleginicu Ljubicu Gojgić izdvojio kao najboljeg TV intervjuistu a ona je nedavno nagrađena velikim priznanjem „Vitez nacionalnog reda Legije časti“. Šta je potrebno da bi novinari mogli da rade svoj posao na jednom tako profesionalnom nivou?
– Normalno. Zasluženo. Ljubicu pratim još iz vremena njenog rada na pokojnom B92. Bila i ostala novinarčina. Još jedan dokaz da za razvrstavanje nije dovoljna kvalifikacija samo medij na kojem novinari rade. Ne držim do toga. Kao, ovi su režimski, te su svi bez izuzetka bljak, a ovi su, opet, nezavisni, te su baš svi odreda čista petica. Koješta!
Novinari su ili dobri ili loši. Tačka. Toliko je vrsnih profesionalaca koji, nažalost, iz raznih razloga, bitišu u prokazanim redakcijama, a i raznih protuva i bezveznjaka koji su, kao, vrsni profesionalci jer, bože moj, idu na posao u redakciju koja slovi za nerežimsku. Ljubica Gojgić je izvanredan primer da sušti profesionalac i vrhunski zanatlija može da radi u javnom servisu (RTV, konkretno) i da svakodnevno pokazuje i dokazuje svoju izuzetnost.
Još nešto: poslednjih godina je na delu masovno pranje novinarskih biografija. Likovi koji su decenije proveli u navek prorežimskim medijima ove ili one provenijencije u hipu promene redakciju i postanu korifeji slobodnog i profesionalnog žurnalizma. „Autori“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
