Foto: Privatna arhivaAko bi se uslovi života u Srbiji i poboljšali, možda bih se vratila, ali to je samo možda.
Una Mrvoš Bošković rođena je u Negotinu, a u Beogradu je završila grafički dizajn.
Početkom 2014. godine preselila se u Beč, gde je završila ugostiteljsku školu i danas već nekoliko godina radi u restoranu jednog hotela.
Una nam priča kako ranije nije previše razmišljala o odlasku iz Srbije, ali se to promenilo.
„U životu sam možda dva puta pomislila na to da odem iz Srbije, ali nije to bilo tako ozbiljno. Za vreme i posle studija uvek sam imala neki posao. Nisam se nikad plašila da li ću naći posao, iako je celokupna situacija bila loša. Međutim sve je to bilo ili van struke, ili na određeno, ili neprijavljeno, ali obavezno za minimalac ili ispod minimalca. Mislila sam ok je, meni je bilo dovoljno, nisam se žalila puno. U Beč sam otišla iz ljubavi, suprug je ovde dobio posao, pa smo došli zajedno i skućili se. Iako se sama verovatno ne bih odlučila za to, kada pokušam da sebe zamislim u Srbiji i šta bih radila danas, nemam baš jasnu sliku“, ističe Una.
Kako nam objašnjava, kada je odlazila bila je zaokupljena razmišljanjem o budućnosti, nije puno mislila o povratku.
„Kada sam odlazila nisam razmišljala o povratku, više o tome šta me sve čeka, a nisam znala šta me čeka i šta bih ja mogla da očekujem. Puno ljudi priča o tome da li bi se vratili, obično kad odu u penziju. Neki bi, neki i ne bi, to je česta tema. Ovde se već treća, četvrta generacija Srba rađa, ti mladi ljudi svakako nemaju gde da se vrate, a nemaju ni zašto. O povratku ne razmišljam ni sada. Ako bi se uslovi života u Srbiji i poboljšali, možda bih se vratila, ali to je samo možda“, kaže Una.
Ispričala nam je i koje prednosti joj je doneo život u inostranstvu u odnosu na onaj koji je imala u Srbiji.
„Austrija mi je pružila mir i sigurnost. U smislu da ne brinem za sutra, prekosutra. Kakav god, sistem ipak brine o pojedincu. Administracija ume da bude spora i nekad se čini kao da ne daju svi zaposleni baš sto odsto pri radu, međutim ono što sam primetila ovde je to da ne donose odluke brzo i nepromišljeno, nepripremljeno. Grešaka naravno ima, kao i svugde. Ali se i greške prihvataju drugačije, mirnije. Radnička komora je prilično jaka i nezavisna. I trudi se da svakom svom članu redovno dostavlja materijale i obaveštava ga koja su njegova prava, koji su to zakoni za njega bitni, koje su mu obaveze, kome i gde da se obrati“, priča Una.
Ono što joj se sviđa, kaže, jeste to što je sve javno i može se imati uvid u stvari koje se tiču građana.
„Sve je transparentno, kao i kod drugih udruženja, grupa, institucija, kancelarija, fondova. Mi dobijamo redovan izveštaj kako je potrošen zajednički novac iz budžeta zgrade u kojoj živimo. Okrug u kome živimo ima svoj list koji se dostavlja na kućnu adresu, tako grad isto ima svoj list, radnička komora isto. Puno informacija i sve besplatno. Zaista se trude da građani budu o svemu i na vreme obavešteni. Promene vezane za dokumenta, za zakone, uredbe, za prevoz (koji je posebna priča, vozila čista, uređena, tačna) javljaju na vreme. Postoje razni fondovi koji pružaju podršku svima, posebno osetljivim grupama, imigrantima, mladima, nezaposlenima, ljudima sa idejama za startup-ove, biznise… čak i na nekoliko jezika“, ističe Una.
Ipak, kaže, nije ni u Austriji sve savršeno.
„Zvuči malo kao bajka, i naravno da nije bajka, nije sve savršeno. Čini mi se da je društvo malo uljuljkano, zdravstvo ponekad zna da ‘zakoči’ ili zavod za zapošljavanje, ali taj sistem ipak funkcioniše, jednostavno imam osećaj da ne može da se uruši, bez obzira na greške. Zarade su bolje, možeš da uštediš, odeš na letovanje, zimovanje. Za nepuno radno vreme ovde zarađujem pet puta više nego u Srbiji za puno radno vreme. A cene života, stanovanja su maltene iste. I sad kad razmislim sta je to što mi je Srbija dala, a Austrija nije – ne znam. Ponekad u šali kažem: „Sve ću da im oprostim, ali paradajz ne mogu!“ Eto, to mi fali, ukus pravog našeg paradajza“, objašnjava Una.
Una, ipak, još uvek prati ono što se dešava u Srbiji.
„Dešavanja u Srbiji pratim, ali ne baš pomno, jer nemam dovoljno vremena da pogledam i pročitam sve što bih želela. Nešto čujem i od drugih ljudi, pa onda malo komentarišemo. Svima je prva reakcija smeh, pa onda neverica i čuđenje. “Zar je moguće da se to desilo? Zar je moguće da su to rekli, da su slagali?“ Zapravo, svi smo pogođeni i brinemo naravno, jer dobar deo prijatelja i porodica živi u Srbiji. Mislim da su to strašne i opasne stvari i, iako sam optimista uvek, plašim se da će zaista ljudi međusobno početi da se ujedaju i grizu, dok valjda ne doživimo neku katarzu kao 2000. godine, pa opet sve nanovo. Svakako me pogađa sve to, nisam imuna“, naglašava Una.
Beč je, tvrdi Una, treći najveći srpski grad u svetu.
„Znate li koji je najveći srpski grad na svetu posle Čikaga? Pa Beč naravno! Tako da kad kažem odakle sam nema neke posebne reakcije. Trećina ljudi koji žive u Beču nije rođena u Beču. U hotelu u kom radim i koji je relativno mali hotel, imamo bar deset različitih nacija, što je jako lepo. I Austrijanci to vide kao prednost i koriste to, što ide u prilog svima. Iako im je Srbija blizu, ne znaju baš tačno šta se dešava u Srbiji. Znaju samo da je situacija loša i da je slična kao i u Mađarskoj ili Rumuniji. Verujem da je to zbog toga jer ih takve stvari prosto ne interesuju previše, njih inače politika interesuje manje nego nas“, objašnjava ona.
Prijatelje imaju, kaže, raznih nacionalnosti, ali se više druže sa ljudima iz Srbije.
„Družimo se više sa ‘našima’, ali to je došlo nekako spontano. Imamo i prijatelje sa kojima se viđamo, a koji su iz Bugarske, Nemačke, Mađarske, Austrije. Ono što nam ovde svima fali jeste to vreme za druženje. To svakako nije isto kao u Srbiji. U poslednje vreme imam i jedan hobi, pevam u Eparhijskom mešovitom horu ovde u Beču i jako se lepo družimo. I mnogi se slažu oko toga da smo topliji narod i da se više smejemo. Pa se onda mi na probama hora ismejemo dobro od srca i nadoknadimo ono sto nam fali“, priča nam Una.
Nedostaju joj, kaže, mnoge stvari, a jedna od njih je i srpski jezik.
„Život mi se promenio na bolje naravno, nema stresa, nema egzistencijalnog straha, sumnji i slično. Pored porodice i prijatelja, jedina stvar koja mi nedostaje je naš jezik. Iako sam savladala nemački jezik, često pomislim: „Kad bi moglo sve ovo isto, samo da je na srpskom“. Nisam nostalgična, volim što sam iz Srbije, ali mi ne nedostaje. I žao mi je što i u Srbiji nije sve tako uređeno. Znam kako sam se osećala kad sam prvi put bila na ovdašnjem Božićnom marketu, bila sam jako tužna. Sve tako lepo, veselo, sija, šljašti, puno ljudi, lepo raspoloženje, muzika, hrana…ali nije u Srbiji. Kroz to svako prođe na početku. Promena sredine i jezika je stresna, ali kako kaže moja majka – navikne se čovek i na gore, a kamo li na bolje. Kad preživiš tu promenu, već si uspeo, bude lakše, isplivao si. I onda na život u Srbiji gledaš iz drugog ugla, pa se pitaš kako neke stvari nisi primetio ili su ti bile normalne (nasilje, mobing, nemarnost…)“, ističe Una.
Una veruje da su emigracije jedna, u današnje vreme, neizbežna pojava.
„To se dešava i tek će se ljudi seliti, iz različitih razloga, bilo je toga uvek, ali danas posebno. Svako pravi sebi bolje uslove za život i tako treba i mora da bude, u tom smislu bolje nam je svima da prihvatimo različitosti i živimo zajedno najbolje što umemo, u miru, gde god“, zaključuje Una.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
