Dvanaest godina kasnije: Šta se promenilo na Kosovu od proglašenja nezavisnosti?

Većina država članica EU priznala je do sada nezavisnost Kosova, a dijalog Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa vodi se i dalje pod patronatom Brisela.

Politički analitičar i novinar iz Prištine Imer Muškoljaj kaže za portal Danasa da su očekivanja građana bila velika, a da nije puno toga realizovano. Naročito, kako dodaje, što se tiče ekonomskog razvoja i pojačanje kosovskog državnog integriteta i suvereniteta.

– Kosovo još nije clan UN-a i nije napredovala u evropskim integracijama. Takođe, nije dobila bezvizni režim. Naravno, neke stvari su urađene, naročito što se tiče infrastrukture, ali ljudi su očekivali mnogo više. Dvanaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo još traži svoje puno prava kao nezavisna država, dok građani traže bolji život kao i da budi ravnopravni kao svi drugi u regionu što se tiče slobodnog kretanja i evropske perspektive, objašnjava Muškoljaj.

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko napominje za naš portal da kada govorimo o Kosovu i gde je danas treba ipak imati u vidu odakle je počelo. Kako kaže, takoreći od nule.

– Kosovari su bili izvan sistema više od decenije. Kad su dobili nezavisnost počeli su od početka. Kosovo je doživelo neverovatnu transformaciju, pa je i najdinamičnije i najvibrantnije društvo u regionu. Izgrađeni su putevi, sve magistralne ceste – prema Tirani, Skopju i Beogradu do Merdara. Institucije su pravljene po evropskim standardima, doduše još ne funkcionišu u potpunosti, ali se one popunjavaju mladim kadrovima koji se školovani u inostranstvu. Američki univerizitet u Pristini iškolovao je već deset generacija koje preuzimaju privredu, biznis i administraciju. Malda intelektualna elita je dinamična i radoznala, rado se povezuje sa regionom, ocenjuje Biserko.

Prema njenim rečima, Priština ima dinamičan noćni život i veoma bogatu gastronomsku ponudu. Kulturna scena je takođe zanimljiva i dinamična. Politička elita je kao i svugde više skoncentrisana na vlastite interese, ali društvo je ipak uhvatilo korak, dodaje naša sagovornica.

– Kosovo, kao i ceo region, prolazi kroz dramatičnu tranziciju. Opterećeno je korupcijom i kriminalom. Ali, uprkos tome na sceni su zanimljivi investitori iz dijaspore, uglavnom iz Švajcarske i Nemačke. Malo se zna o njima. Oni su, na primer, izgradili 4.000 solidarnih stanova i kuća za siromašne. Ne postoji sličan primer u regionu. Odnos sa Srbijom je velika opstrukcija uključivanju Kosova u međunarodne institucije i uopšte u međunarodnu zajednicu. Nespremnost Srbije da prihvati novu realnost u regionu, uključujući i nezavisnost Kosova, je kočnica za ceo region, ali i za Srbiju, navodi Biserko.

Briselski dijalog, koji je rezultirao sporazumom i nizom drugih posebnih sporazuma, naglašava,  zaustavljen je kada je komesarka EU Federika Mogerini pristala na promenu formata dijaloga, odnosno kad je prihvatila dogovor dvojice predsednika, Tačija i Vučića o podeli Kosova.

Biserko ističe da je podela Kosova uvek bila jedina opcija Beograda, ali da je svakako iznenađujuće da su se u tom dilu dobrovoljno našli predsednik Tači i premijer Rama. Taj dil je, smatra ona, imao i podršku određenih međunarodnih krugova, ali je propao zahvaljujući pre svega nemačkom protivljenju promeni granica.

– Pobeda Albina Kurtija i Isa Mustafe(Samoopredeljenje i LDK) promenili su političku panoramu na Kosovu i otvorili mogućnost za stvaranje novog okvira za dijalog i eventualno rešenje. Rezultati kosovskih izbora doveli su do relaksacije u kosovskom društvu i podigli očekivanja u pogledu borbe protiv korupcije i otvaranja prostora za rešavanje životnih problema. Albin Kurti je političar bez ratne prošlosti i bez korupcionaških afera, kaže Biserko.

Prema njenim rečima, najosetljivije pitanje za Kosovo je odnos sa srpskom zajednicom koja je u funkciji beogradskih interesa, a ne sopstvenih. Beograd, smatra Biserko, sprečava integraciju srpske zajednice u kosovsko društvo i minira sve pozitivne pokušaje da se odnosi normalizuju.

– Srbi imaju veći problem sa Srpskom listom i Beogradom nego sa samim Albancima. S obzirom da je podela jedina opcija na kojoj Beograd insistira, srpska zajednica je talac te strategije unapred osuđene na propast, zaključuje naša sagovornica.

Kako je sve izgledalo?

Nakon obrazlaganja tadašnjeg premijera Hašima Tačija, na vanrednoj sednici Skupštine Kosova pre 12 godina na današnji dan usvojena Deklaracija o nezavisnosti Kosova.

Tim povodom hitno je zakazana sednica Skupštine Srbije na kojoj je Deklaracija poništena, uz obrazloženje da je reč o protivpravnoj, jednostrano donetoj odluci privremenih organa u Prištini.

– Predsednik SAD, koji je odgovoran za ovo nasilje, i njegovi evropski sledbenici, biće crnim slovima upisani u istoriju Srbije, ali i u svaku istoriju međunarodnog prava i na njemu zasnovanog svetskog poretka, rekao je tada premijer Srbije Vojislav Koštunica.

Rusija je osudila odluku o proglašenju nezavisnosti zbog kršenja rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija, i sazvala hitnu hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN-a.

Održana je i vanredna sednica Sinoda Srpske pravoslavne crkve na kojoj je doneta odluka o održavanju “Molebana za spas srpskog naroda” u hramu Svetog Save.

Centralne gradske ulice u većini mesta na Kosovu su bile zatvorene za saobraćaj. Kako su mediji preneli, u svečanoj atmosferi i euforičnog raspoloženja, građani su se šetali i slavili, noseći zastave Albanije, SAD i EU.

Sa druge strane, dane nakon proglašenja nezavisnosti Kosova obeležile su nasilne demonstracije  koje su u Beogradu ostavile demolirane ambasade Sjedinjenih država, Slovenije i druge javne objekte, sukobe sa policijom i veliki broj povređenih.

– U ovom teškom trenutku za državu i sve nas, želim da apelujem na sve građane Srbije, na naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji, da nas u ovim danima pre svega rukovodi razum, a država Srbija će povlačiti odgovorne poteze i učiniće sve što je u njenoj moći da se poništi samovoljno i protivpravno proglašena nezavisnost Kosova, poručio je tadašnji predsednik Boris Tadić.

Pored Beograda, demonstranti su bili i na ulicama Novog Sada, Niša, Čačka, Banja Luke, Podgorice… a dok su građani protestovali zbog proglašenja nezavisnosti Kosova, počele su da pristižu prve čestitke i priznanja odluke kosovskih vlasti.

Zbog odluke Kosova slavilo se i u gradovima Albanije i dijaspori. Tada predsednik Albanije, Bamir Topi, izjavio je da je ovim činom ispravljena velika istorijska nepravda, te da će građani Kosova i Albanci imati svoju najmlađu državu na svetu.

Prvo priznanje nezavisnosti Kosova je stiglo iz Kostarike, zatim Avganistana, a ubrzo potom ređala su se priznanja iz Francuske, Velike Britanije, Turske, Albanije i SAD.

Svim ambasadorima Srbije u zemljama koje su objavile priznanje Kosova, naloženo je da uruče protestnu notu, a ambasadori su odmah povučeni iz Amerike, Turske i Francuske.

Miting pod sloganom Kosovo je Srbija je na poziv Vlade Srbije održan 21. februara ispred Skupštine Srbije. Ministarstvo prosvete donelo je odluku da to bude neradni dan, kako bi i prosvetni radnici bili u prilici da izađu na ulicu.

Danima su se nizali protesti u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Podgorici… Čini se da je revolt zbog odluke Prištine kulminirao tog 21. februara, kada je u Beogradu u neredima poginula jedna osoba a oko 200 povređeno.

Ruinirana su i uništavana strana predstavništva, butici, restorani, prodavnice, izlozi, a ambasada SAD je zapaljena.

Demonstranti su razbijali izloge, čupali semafore, lomili žardinjere, drveće, klupe, autobuska stajališta, kioske, zapaljen je automobil, a jedan broj radnji je opljačkan.

Tada je Gradska uprava objavila da je imovini grada pričinjena šteta od preko 8 miliona dinara, a procenjuje se da je ukupna šteta uveliko premašivala taj broj.

Političari na obe strane tada su se obavezali da neće davati zapaljive izjave kako bi se sačuvao mir.

Na Sednici bezbednosti Ujedinjenih nacija nije došlo usaglašavanja stavova članica oko ovog problema, pre svega zbog različitih pozicija evropskih zemalja i Amerike koje su podržale odluku Prištine na jednoj, i Kine i Rusije koje su joj se kategorički protivile na drugoj strani.

U Briselu su se okupili ministri spoljnih poslova država EU kako bi se raspravljalo o ovom pitanju. Sastanak je, poput onog Saveta bezbednosti UN, prošao bez nalaženja zajedničkog stava, pa je svakoj državi ostavljeno da sama odluči kako će postupati.

Nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer izjavio je tada da je 17 zemalja članica Evropske unije spremno da u narednim mesecima prizna Deklaraciju o nezavisnosti Kosova.

Izdvojila se grupa šest zemalja EU koje su se tome usprotivile. Bile su to Kipar, Španija, Grčka, Bugarska, Rumunija i Slovačka. Kako je rekao tadašnji ministar spoljnih poslova Španije Migel Anhel Moratinos, veće zemlje koje okružuju region Zapadnog Balkana neće priznati jednostrani potez Kosovske Skupštine jer dobro poznaju tamošnju situaciju.

Podržavši nezavisnost Kosova, Angela Merkel je izjavila kako je slučaj Kosova jedinstven, te da ne očekuje nove separatističke pokrete u drugim zemljama.

Krajem godine je sa pravnog aspekta u spor uključen i Međunarodni sud u Hagu na zahtev Srbije čiji je predlog obrazlagao Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić.

Od Suda se očekivalo da priloži savetodavno mišljenje, a na domaćoj političkoj sceni zvaničnici su ovaj uspeh predstavili kao malu pobedu Srbije.

Sud je 2010. doneo odluku da Priština Deklaracijom nije narušila međunarodno pravo, te da nije prekršena rezolucija 1244.

Naredne godine predstavnici obe strane seli su za sto u Briselu čime su otpočeli takozvani tehnički pregovori u Briselu pod pokroviteljstvom Evropske Unije.

Razgovaralo se o temama značajnim za normalizaciju života građana, kao što su saobraćaj, snabdevanje energijom, telekomunikacije, pravosuđe i drugo. Na prvoj rundi dijaloga Srbiju je predstavljao tada direktor Ministarstva spoljnih poslova Borko Stefanović, a Kosovo zamenica predsednika Vlade Kosova Edita Tahiri.

Briselski sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine potpisan je 2013. godine od strane tadašnjih premijera Ivice Dačića i Hašima Tačija. Tim sporazumom suštinski dobar deo nadležnosti i formalno je ustupljen kosovskoj strani.

Naznaka kako bi moglo da izgleda konačno rešenje ni 12 godina posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova nema.