Grujica Spasović (1950-2020): Novinarski uzor sa instinktom dobrote

Spasović je bio glavni urednik Danasa od njegovog prvog broja 9. juna 1997. do 2006. godine. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu.

Novinarstvom je počeo da se bavi u beogradskom listu mladih Susret, da bi karijeru nastavio u Večernjim novostima. Od 1980. je glavni i odgovorni urednik Omladinskih novina. Pre odlaska u Borbu, 1989, bio je jedno vreme glavni urednik revije Duga.

Nakon što je Miloševićev režim preuzeo Borbu, sa većinom kolega prelazi u Našu Borbu, a nekoliko godina kasnije učestvuje u osnivanju Danasa, u kojem je glavni urednik od prvog broja.

Prošao je s listom sve njegove najteže faze, pogotovo one pre demokratskih promena 2000, držeći se nepokolebljivo kursa otvorenog, profesionalnog i nezavisnog novinarstva.

Nakon „urednikovanja“ u Danasu postaje ambasador Srbije u Bosni i Hercegovini, te se vraća u Danas, u kojem se poslednjih godina bavio izdavačkom delatnošću. Autor je knjige „Danas, uprkos njima“ (u izdanju Dan Grafa), u kojoj je pisao o prvih 1.000 dana rada Danasa.

Saradnici i prijatelji Grujice Spasovića i njegovog doprinosa novinarstvu u Srbiji na ovim stranama opraštaju se od velikog novinarskog uzora, šarmantnog i zarazno optimističnog čoveka koji je imao „instinkt dobrote“.

Zdravko Huber, jedan od osnivača i vlasnika Danasa, ističe kako je sa Grujom prvo bio kolega i saradnik početkom osamdesetih godina.

– Tada smo u posttitovskom socijalizmu naslutili da je moguće širiti medijske i druge slobode u zemlji u kojoj smo živeli i koju smo istinski voleli. Mi smo to u omladinskoj štampi radili iz sve snage, ali su stvari krenule u drugom pravcu. Umesto demokratskog socijalizma, pobedio je Miloševićev nacikomunizam, objasnio je Huber, nastavljajući sa konstatacijom da je takvoj politici glavno središte medijskog otpora bio list Borba, u kome su se zatekli i on i Gruja.

– Tada započeta druga faza naše saradnje trajala je do juče, kada je stigla vest da Gruje više nema. Ponosim se što smo mi „omladinci“ zajedno sa starim Borbašima imunim na nacionalizam, od tih novina napravili veliki svetli izuzetak u medijskom mraku koji je vladao na građanskim ratom zahvaćenom prostoru Jugoslavije, naglasio je Huber.

On kaže i da su svoje ideale visokoprofesionalnog novinarstva najdoslednije nastojali da ostvare u listu Danas koji su pokrenuli oni, novinari omladinsko-borbaškog porekla.

– Gruja je bio punih devet godina na čelu ovog lista, trpeći najžešće udare svih kojima je smetalo ovakvo glasilo beskompromisne demokratske liberalne orijentacije. Ovakvo shvatanje novinarstva Gruja je preneo na generacije mlađih novinara u čijim je rukama današnji Danas. Teško je prihvatiti da više neće biti njegovih bučnih, veselih dolazaka u redakciju, šarmantne i tople komunikacije sa svima. Trajno sećanje na Gruju iskazaće se najbolje istrajavanjem na konceptu novina čije je temelje on postavio, naglasio je Huber.

Još jedan od osnivača Danasa, Rade Radovanović, seća se Grujice, Gruje, Gruja, kako su ga sve zvali prijatelji, još iz studentskih dana, po detalju iz omladinskog lista, gde je o Spasoviću objavljen pohvalni tekst uz fotografiju na kojoj podseća na „Džimija Hendriksa, u lajt varijanti“ kako to opisuje Radovanović.

– To je slika koja neizbrisivo ostaje, a ređali su se posle kadrovi i sekvence, rečenice i tekstovi, godine i decenije našeg prijateljskog odnosa. Grujica je bio od onih zarazno optimističnih ljudi što je bila prava dragocenost u strašnim vremenima kroz koja smo prolazili, napominje Radovanović. A ta strašna vremena posebno su bila teška tokom osnivanja lista Danas i režima koji je pokušavao da ugasi svaku slobodnu reč i misao, istakao je Radovanović.

– Ta njegova energija i optimizam bili su spasonosni nakon dolaska na vlast zlikovaca Miloševića, Šešelja i kompanije, a posebno kada smo pokretali Danas. Sam taj period bio je dovoljno stresan i težak da svima nama skrati život u različitim vremenskim iznosima, naglasio je Radovanović.

On ističe i da su kao prijatelji i osnivači Danasa, mnogo toga delili i ugradili u našu novinu – antiratno i antinacionalističko opredeljenje, ljudski odnos prema drugom i drugačijem.

– Sada mi odjekuje njegov karakterističan pozdrav – Smrt fašizmu, sloboda Čačku. Danasu, medijima i sadašnjim generacijama novinara posle Gruje ostaju ideje i kriteriji na osnovu kojih je Gruja radio i uređivao Danas i sve listove pre toga – Naša Borba, Borba, Duga, Omladinske novine… On bi rekao „nema predaje“ i „ajde, ajde, mora da se završi novina za sutra“, reči su kojima se Radovanović oprostio.

Novinar Slaviša Lekić oprašta se od dugogodišnjeg saradnika Grujice uz reči „vidimo se, bejbi“.

– „Bejbi“! Tako je svakog od nas ponaosob zvao Gruja. A mi smo bili/e „Grujine bebe“ – Nada Banjanin, Miodrag Pepić, Snežana Bogavac, Mirko Mlakar, Saša Vučinić, Branka Krilović, Srđan Škoro, Milan Bečejić, Biljana Grozdanić, Zoran Pavić, Dušan Vranić, ja… Nek se ne naljuti onaj koga sam zaboravio iz negdašnjih postava Omladinskih novina, koje je pre gotovo četiri decenije uređivao Gruja. On bi se svakako naljutio. Učio nas je da ako se već uhvatimo ukoštac s temom, red je da je valjano privedemo kraju. Čak i kad je prosto nabrajanje u pitanju, istakao je Lekić. On se priseća kako je Gruja učio svoje kolege šta je „šlajfna“, ali i da su činjenice iznad stava.

– Učio nas je da nema polovičnih istina i da ne smemo istinu, koliko god gola bila, oblačiti po sopstvenom meraku. Učio nas je da svaka reč i svaki smisao koji daju te reči koje slažemo imaju svoju specifičnu težinu. Učio nas je solidarnosti, altruizmu, da – i kafanskom druženju. Učio nas je novinarstvu i naučio da volimo svoj poziv, ističe Lekić.

On naglašava i da niko nije umeo da motiviše novinare kao Grujica Spasović: duhovitošću, često i samoironijom, ležeran i jednostavan, bez krupnih reči i jakih strasti, nikada površan ili nedajbože plitak, umeo je da kupi svaku novinarsku dušu i učini da se osetiš ono baš važnim. „Zato odlazi u legendu“, zaključuje Lekić.

Srećko Mihailović, sociolog, koji je, kako kaže, sa Grujom bio „na istim talasima“ oko mnogo toga, kaže da mu se sada čini sve istinitijom ona priča po kojoj sa smrću dragih nam ljudi umire i deo nas.

– Delili smo iste vrednosti i slična interesovanja. Zajedno smo koješta radili, od zajedničkog pisanja do cigareta Goloaz (a ponekad, Žitan i Sedam in pedeset) i votke u sedamdesetim godinama onog veka. Posle je on prešao na viski a ja na vino. Tu je i šah i preferans. I naravno, nekoliko zajedničkih prijatelja. Danas mi se čini sve istinitijom ona priča po kojoj sa smrću dragih nam ljudi umire i deo nas. I baš nedavno reče Gruja povodom smrti zajedničkog prijatelja, kako to pravilo sve češće dokazuje svoju istinu. I ovoga puta, naglasio je Mihajlović. Dok on to govori, Srećkova supruga Milica dodaje sećanje na vreme kada su stanovali u istoj zgradi, jednom uspomenom na osnovu koje zaključuje da je „Gruja imao instinkt dobrote“.

– U trenutku kada je Bukurešt pogodio veliki zemljotres 1977. godine, Grujica je igrao preferans sa Srećkom na trećem spratu solitera u kome smo i mi stanovali. Soliter se ljuljao kao mlado drvo. Tek je tutnjava ljudi koji su trčali niz stepenice u panici prenula igrače preferansa i oni su potrčali. Ali Grujica je trčao u suprotnom pravcu, uz stepenice. Njegov instinkt nije bio bežanje već da nam pomogne da iznesemo decu iz zgrade, završava Mihajlović, dodajući da im je druženje sa Grujicom ulepšavalo život.

Sahrana u četvrtak na Novom groblju

Knjiga žalosti će od danas (27. oktobra) biti otvorena u redakciji lista Danas, gde će moći da se upišu svi koji to žele do petka 30. oktobra. Ispraćaj za kremaciju će se održati u četvrtak, 29. oktobra, od 12.30 na Novom groblju u Beogradu.