Foto: Aleksandar VeljkovićTek kada završe studije, mnogi diplomirani novinari se uvere da put do stalnog posla nije ni malo lak. Poslodavci uglavnom traže već iskusne profesionalce, pa mladi žurnalisti, da bi stekli praktična znanja, moraju da pristaju na neplaćen rad.
Zbog toga nije retkost da novinari početnici, u želji da se profesionalno dokažu, sami pokreću svoje blogove, podkaste, YouTube kanale… Oni koriste benefite novih medija i na taj način pokušavaju da svojom kreativnošću, originalnošću i znanjem nađu mesto pod novinarskim nebom.
Među mladim nadama novinarstva u Srbiji je i Jovana Radivojević, svršena studentkinja žurnalistike i komunikologije Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Karijeru je počela u istraživačkom novinarstvu.
– Nakon diplomiranja nastavila sam da se usavršavam, upisala sam master studije, a uz to pohađam različite seminare i predavanja – kaže Jovana Radivojević.
– Imala sam sreću da radeći praksu u istraživačkim medijima naiđem na pozitivno radno okruženje, potrebnu podršku kolega i uz njih naučim praktičan deo profesije. Međutim, za mnoge iskustva nisu tako dobra.
Naša sagovornica smatra da su zvanični mediji u Srbiji delimično slobodni, jer su uglavnom izloženi pritisku političara i vlasnika. Poziciju novinara, kako navodi, dodatno otežavaju male plate, loši uslovi rada, a uz pritiske političara i vlasnika, zaposleni u medijima izloženi su i pritiscima urednika.
– Obično se u oglasima za posao traže novinari sa iskustvom, pa nam se čini da se podrazumeva da smo svi već radili i u toku studija – priča Jovana.
– To mnogima otežava put ka pronalaženju posla nakon studija. Radne biografije se šalju na desetine adresa u nadi da će im neko odgovoriti i da će dobiti priliku da se bave željenom profesijom. Ono što je u tome najviše demotivišuće je da mnogi ostanu uskraćeni za odgovor.
Ipak, Jovana je optimista. Upućena je, kako kaže, u kakvim uslovima rade novinari u Evropi:
– Tokom studija dobili smo dovoljno informacija kako funkcionišu novinarska udruženja i organizacije. Verujem da sindikati mogu puno toga da učine za poboljšanje položaja novinara i zato smatram da bi trebalo da se podržava njihov rad.
Neven Obradović, docent na Departmanu za komunikologiju i novinarstvo Filozofskog fakulteta u Nišu smatra da mediji u Srbiji nisu slobodni. Odgovornost za to nose svi podjednako: novinari, urednici, novinarska udruženja, sindikati ali i građani:
– Nemamo solidarnost između novinara i medija prilikom pokušaja kontrole medija od strane političkih ili nekih drugih centara moći i onda do te kontrole i vrlo lako dolazi. Da budem jasan, imamo i značajan broj medija i novinara koji uživaju u neslobodi i kreiranju stvarnosti.
Građani su, ocenjuje Obradović, podjednako krivi jer ne brane slobodne medija. Ono što je, možda, još veći problem čini mi se da značajan procenat građana i ne zna koliko su važni slobodni mediji za demokratiju.
A da li, pitamo, medijska udruženja profesionalno obavljaju svoj posao i mogu li sindikati da zaštite novinare?
– Medijska udruženja profesionalno obavljaju svoj posao, ali nisu dovoljno agilna u odbrani profesije. Ista situacija je i sa sindikatom. Nevidljiv je. Sindikat mora da preduzme konkretne akcije (štrajkovi, protesti). Blaga saopštenja i pojavljivanje u medijima na Svetski dan slobode medija svakako nisu put ka slobodi. Pritisci na medije su izuzetno jaki, odgovor profesije mora da bude recipročan ukoliko želimo slobodne medije.
Istraživanje koje je SINOS sproveo na Univerzitetu u Nišu pokazuje da čak 90 odsto studenata na fakultetu ne dobijaju dovoljno informacija o delovanju sindikalnih i novinarskih udruženja i asocijacija.
– Nisu fakulteti u obavezi da promovišu sindikat i novinarska udruženja. Oni se, svakako, pominju na određenim predmetima (novinarska etika, deontologija medija…), ali ukoliko sindikat i udruženja žele da studenti više znaju o njima i njihovom radu, onda moraju mnogo više da budu prisutni u javnosti i da konkretnim akcijama privuku pažnju.
Iako novinari rade za male plate, često neprijavljeni, ipak, izbegavaju da se sindikalno organizuju, a posledica je nepostojanje jakih sindikata poput onih u razvijenim zemljama.
– Krivica za to ide u više pravaca. Nesolidarnost novinara, nespremnost da se bore za slobodu i bolji standard. Tu je i odgovornost sindikata, neophodne su konkretne akcije (protestne šetnje, performansi) i veća podrška novinarima. Sindikat mora da bude „uzbunjivač“ celokupne javnosti. To kod nas, nažalost, nije slučaj i novinari u sindikatu ne vide „svetionik slobode“. Sindikati, ne samo medijski, bi trebalo da imaju moć da menjaju stvari. Kod nas su, međutim, sindikati obesmišljeni, što delovanjem države, što krivicom samih sindikata koji nemaju moć da, na primer, „zaustave sve“ na jedan dan, kao što je to slučaj u Grčkoj. Ili, kada sindikat Lufthanse prizemlji sve avione te kompanije u Nemačkoj. Radnici moraju da povrate poverenje u sindikate, tek tada možemo pričati o solidarnom udruživanju. Čini mi se da se to neće još dugo ostvariti u našoj zemlji.
Pitamo našeg sagovornika kako objašnjava da jedan niški vlasnik medija 50 dana nije uplatio plate radnicima, a da novinari nisu smeli da se organizuju i javno o tome progovore?
– To je već i lični problem svakog radnika ponaosob, ukoliko je neko spreman da radi bez plate u 21. veku, eri digitalnih medija i internet platformi i pristaje na tu vrstu neslobode. Tu je zaista teško bilo šta komentarisati. Naravno, ovde mislim na mlade i digitalno pismene novinare. Problem je za novinare, snimatelje, organizatore, koji pripadaju generaciji koja nije digitalno spretna. Njima bi u toj situaciji jak sindikat upravo bio „luka spasa“, ali je mi nemamo, i onda su ovakve situacije naša realnost.
Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva kulture i informisanja koje je sufinansiralo projekat
Feudalci i rasipnici u medijima
Istraživački projekat „Novinarstvo za koje se školujem“, koji sprovodi Sindikat novinara Srbije ima za cilj da pokaže kako studenti žurnalistike i komunikologije ocenjuju novinarstvo u Srbiji i kako u budućnosti vide profesiju za koju se školuju: šta i kako treba menjati, gde je njihova uloga, šta očekuju od državnih institucija, medijskih udruženja, sindikata, poslodavaca. Imaju li sliku novinarstva u okruženju i razvijenim evropskim državama.
O tome smo razgovarali i sa jednim od njihovih najuglednijih predavača – Stankom Crnobrnjom, redovnim profesorom Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum. Na početku razgovora, profesor Crnobrnja kaže da se, bez obzira na porast broja medija i srazmernom padu kvaliteta u obavljanju novinarskog posla, ova profesija i dalje može smatrati intelektualnom.
Kako se Vi informišete, budući da živimo u vreme velikog broja portala, televizijskih stanica, brojnih štampanih izdanja?
– Preko interneta.
Da li su mediji u Srbiji slobodni?
– Nisu. Svi zavise od nekoga, a onaj koji je zavisan ne može da bude slobodan.
Gde ima više slobode: na portalima, TV ili štampi?
– Na portalima.
Da li su prema Vašem mišljenju novinari izloženi pritiscima i ako jesu, čijim?
– Novinare pritiskaju oni koji imaju uslove i moć da ih pritiskaju. To sigurno nisu obični građani već lobisti, interesne grupe, organizacije, režimi, partije i moćni pojedinci.
Smatrate li da su zarade novinara odgovarajuće poslu koji obavljaju?
– U proseku nisu. Najveći deo novinara spada u proletere, a to su ljudi koji svoj rad prodaju na tržištu. Tržište je prezasićeno pa je cena rada manja nego ikada. Osim u posebnim slučajevima, pogotovo u javnom servisu, gde neki privilegovani novinari ostvaruju prihode daleko veće od svojih kolega. Novinari koji su se uključili u medije koji su paradržavni/parapartijski isisavaju velike sume novca, nesrazmerno velike, u odnosu na kvalitet rada.
Kako bi ocenili uslove rada u medijima?
– U privatnim medijima na snazi je feudalni poredak. U javnim servisima je alajbegova slama, što znači da se troši novac pretplatnika, budžeta i marketinga, bez ikakve odgovornosti prema ikome. Postoji samo strah da se tako nestvarno privilegovana, a rasipnička pozicija, iznenada ne ukine.
Da li novinarska i medijska udruženja u Srbiji profesionalno obavljaju svoj posao, ako ne, šta bi trebalo menjati u njihovom radu?
– Udruženja, kao i partije, su liderske organizacije u kojima lider, sa svojom ekipom vlada, samo formalno demokratski, ali u stvari diktira. Članstvo je samo dekor. Daleko je to od profesionalizma. Udruženja, zajedno sa sindikatima treba da se bespoštedno bore za svoje članstvo, najviše po pitanju cene rada i zaštite novinara od ekstremne eksploatacije.
Ko je bolji vlasnik medija država ili privatnici?
– Ako se govori o profitu i obrtanju novca, onda su veliki privatnici bolji, ako se govori o raznovrsnosti sadržaja onda je država bolji vlasnik.
Da li studenti žurnalistike već na fakultetu dobijaju dovoljno informacija o značaju novinarskog udruživanja u cilju očuvanja objektivnosti u izveštavanju?
– Na fakultetu na kome ja predajem da, dobijaju. Za druge fakultete ne znam.
Jesu li su novinari u Srbiji bezbedni?
– U Srbiji niko nije bezbedan, pogotovo u smislu da može sigurno da računa na pravni poredak i pravosudni sistem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
