Jednostavno sam osetio da se moje znanje nimalo ne bi cenilo

Nakon osnovnih studija Dušan se seli na Floridu gde završava master studije, a zatim se seli u Novi Meksiko gde je završio i doktorske studije. Danas sa suprugom živi i radi u predgrađu Dalasa.

U početku je razmišljao o praksi u inostranstvu, ali se taj plan, u međuvremenu, promenio.

„Negde u trećoj, četvrtoj godini osnovnih studija sam razmišljao da odem na praksu negde u Evropu. Raspitivao sam se kod tadasnjeg profesora o nekim programima jer nisam znao gde i kako da tražim. Bila je neka opcija za Španiju, međutim to je propalo. U tom trenutku sam mislio da od bilo kakve ideje inostranstva neće biti ništa. Međutim, kada sam diplomirao, pozvao me je profesor sa katedre i rekao da ima kontakt profesora na Floridi kome treba master student, ali za drumski saobraćaj. Pošto sam ja završio vodni, malo sam se kolebao, ali sam ipak stupio u kontakt sa profesorom. Tada sam odlučio da moram da probam, da odem i završim taj master jer ako ne probam verovatno ću se kajati ceo život, a opet uvek imam gde da se vratim ako mi se nešto ne svidi ili ako jednostavno ne budem mogao da se snađem“, priča Dušan.

On, ipak, ističe da je još nešto uticalo na njegov odlazak na Floridu.

„Bila je još jedna stvar koja je uticala na moje odluke da potražim nešto u inostranstvu. Pred kraj studija su nas profesori sa katedre vodili da vidimo kapitalna preduzeća koja se bave nama studentima Vodnog saobraćaja. Obišli smo luku Beograd, luku Pančevo i luku Novi Sad, koje su u tom trenutku sve bile u državnom vlasništvu. Ja koji mnogo volim brodove i sve to vezano za brodsku delatnost sam jedva čekao da vidim kako sve to izgleda, da postavljam pitanja, da upotrebim nešto od tog znanja koje sam stekao na Saobraćajnom fakultetu i da možda dobijem neku praksu, ko zna mozda i neku ponudu za posao kasnije. Međutim, stav koji su rukovodioci u tim firmama imali je poražavajući. Osim Plovput-a, u svim ostalim preduzećima nam je stavljeno do znanja da posao ne treba da tražimo u tim firmama, da neki samo čekaju privatizaciju i da nemaju nameru da ulažu bilo šta, u unapređenje mehanizacije ili bili čega drugog, jer bi to značilo da oni ulažu ‘njihove pare’ u nešto što će neki privatnik posle da kupi bez obzira u kom stanju se ta firma nalazi, a oni mogu čak i otkaze da dobiju, pa što bi se, zaboga, trudili. Ta epizoda me je totalno obeshrabrila“, objašnjava nam Dušan.

On nam otkriva i šta je mislio o svom povratku u Srbiju nakon zavšetka školovanja.

„Da, definitivno sam imao nameru da se vratim. Prva razmišljanja su bila da ću da završim master i onda sa dobrim znanjem engleskog, američkom diplomom i dodatnim iskustvom ću moći lako da nađem posao u Beogradu. Međutim, jedan moj kolega se vratio, volontirao u Sekretarijatu za Saobraćaj nekoliko meseci, pa je i njemu takođe bilo stavljeno do znanja da posao možda nikada neće ni dobiti. Posle toga sam odlučio da se definitivno ne vraćam u Srbiju. Jednostavno, osetio sam da se moje znanje ne bi ni malo cenilo“, naglašava Dušan.

Dušan nam je opisao i koja je razlika između mogućnosti u Srbiji i u SAD.

„SAD su mi pružile transparentrnost i različite mogućnosti. Ova država mi je pružila priliku da radim u svojoj struci, da nađem posao bez ikakve veze, pukim apliciranjem na oglase na internetu. Pružila mi je mogućnost da živim i izdržavam se od para koje sam zaradim i da mi to bude dovoljno za udoban život sa ženom koju volim. Ljudi iz ove države su me prihvatili ne kao stranca nego kao jednog od njihovih. Srbija mi je pružila besplatno obrazovanje i neke od najlepših momenata u životu. Nažalost, Srbija ne može da pruži nikakvu transparentnost i zakone koji su jednaki za sve. U Srbiji je više nego očigledno da su neki jednakiji od drugih. Kao u Orvelovoj Životinjskoj farmi“, ističe Dušan.

Priča nam i šta i koliko prati od dešavanja u Srbiji, kao i to koje su to emsije koje voli da pogleda.

„Pratim par dnevnih listova, online i emisiju „Mentalno razgibavanje“. Darko i Marko su dva cara koja ubadaju u srž problema u Beogradu i Srbiji.

Takođe, pratim Marka Žvaka Youtube kanal. Mislim da u Srbiji ima pozitivnih stvari i da ako se radi u određenim industrijama, a pretežno u onim u kojima možete da pružate usluge inostranim firmama, tamo može sasvim lepo da se živi. Nažalost, većina nije te sreće. Mnogo puta se iznerviram, mnogo puta mi bude žao, jer Srbija ima jako lepu prirodu, četiri godišnja doba, pametne i veoma vredne ljude, koji su izuzetno cenjeni u inostranstvu i sve se to ne koristi na pravi način nego se pušta da propada kao oronule zgrade ili fabrike o kojima niko ne vodi računa. Mislim da Srbija nikada nije uspela da dostigne nivo svesti koji imaju zapadne demokratske države. Većina i dalje želi jednog vladara, autokratu koji će da vodi društvo i kome će slepo da veruju“, naglašava Dušan.

Otkriva nam i njegovo trenutno viđenje stanja u Srbiji.

„Srbija ima slabo razvijenu saobraćajnu infrastrukturu, slabo povezuje različite delove države, a to se ogleda u neravnomernom razvoju cele države. Umesto da se fokusira na nerazvijena područja i da se ekonosmki zaustavi rasipanje i odlazak stanovništva, dalje krunjenje teritorije, mi i dalje najviše para guramo u Beograd i okolinu. Strane vlade nam daju kredite i njihove firme sve grade, uzimaju znanje i ‘kajmak’, a nama ostaju mrvice. Što se nezaposlenosti tiče, ne znam da li je gore biti nezaposlen ili zaposlen za neke male pare sa kojima ne može da se preživi mesec bez pomoći roditelja ili bračnog partnera. Vidim kako se na sav glas objavljuju nove fabrike, ali tu su ili minimalne plate ili nehumani uslovi rada, a inspekcija kao i da ne postoji. Da ne pričamo o prljavoj tehnologiji koja se uvozi jer je u drugim državama zabranjena pa smo mi poligon za pravljenje kojekakvog đubreta. Takođe, dosta tih fabrika pravi neke najosnovnije stvari tako da tu nema nikakvih inovacija, i nema napretka u obrazovanju radne snage. Sve ostaje na nekom primitivnom nivou od pre ko zna koliko godina. Umesto da se mnogo više razmišlja o naprednim tehnologijama, kao što su kompjuterske komponente, organizovan IT izvoz, mi se i dalje uzdamo u železaru, industriju kablova i Fiat“, naglašava Dušan. 

Dušan nam kaže i šta misli o plagiranju diploma i plagijatorima.

„Plagiranje diploma je nešto što me mnogo pogađa. Ja sam završio doktorat u Americi i znam koliko vremena treba da se uloži u sve to. Plagijat može da se prepozna veoma lako. To se ovde sankcionise na veoma rigorozan način. Jednostavno ne želite ni da pokušate da varate na ispitima, ili na pisanju bilo kakvog rada, kao što vam ne pada na pamet da podmitite policajca. I ne samo to, ja sam nekako naivno verovao da ljudi koji žele da rade doktorat imaju visoke moralne standarde i žele da doprinesu državi i društvu, da im pare ni titula ne znače previše. Međutim, prevario sam se. Kod nas postoje ljudi koji ne prezaju ni od čega da se dokopaju pozicija, vlasti, prestiža i čega sve ne. I izgleda da ne moraju da snose nikakve posledice. Niko nije podneo ostavku, još imaju obzira da izlaze u javnost sa izjavama da su novinari i oni koji su ih raskrinkali strani plaćenici koji samo žele loše Srbiji jer oni rade najbolje za Srbiju. A to što oni rade samo degradira Srbiju i baca ljagu na sve nas koji smo uz veliki napor završili neki fakultet. Uvek ponavljam, ne treba nikome doktorat da bi bio političar i dobar čovek. Ne treba čak ni fakultet. Međutim u Srbiji je sve stvar prestiža jer su kompleksi čitavog društva toliko očigledni. Ja ću se uvek boriti da se očuva akademski integritet i da se svaka osoba koja plagira bilo šta najoštrije sankcioniše. Bez moralnih vrednosti nema ni ozbiljne države ni kvalitetnog društva. A mislim da se to na primeru Srbije trenutno najbolje vidi“, ističe Dušan.

Opisuje nam i koliko su ljudi u njegovom okruženju upoznati sa Srbijom i dešavnjim u njoj.

„Naši ljudi koje sam upoznao pomno prate dešavanja u Srbiji. Ljudima je jako bitno da su informisani, a i dosta njih je telom ovde ali duhom tamo. Jedva čekaju da kupe kartu i da dođu da posete Srbiju. Amerikanci ne znaju ništa o političkom stanju tamo. Stariji znaju za Dubrovnik i Tita, neki za Miloševića i to je to. Nekad misle da je tamo jako hladno jer mešaju sa Sibirom, nekad sa Sirijom, ali to je i razumljivo. Koliko ljudi zna da nabroji američke savezne države? Ja sam pre dolaska ovde znao za par njih kao što su recimo Teksas, Kalifornija, Florida. Nikad čuo za Ajdaho ili Severnu i Južnu Dakotu, a kamoli da ih nađem na mapi. Doduše ima onih i koji znaju gde smo, mada su to oni koji vole da putuju ili ih zanima geografija sveta. Amerikancima je jako zanimljvo da čuju odakle su ljudi koje upoznaju. Neki od njih su fascinirani time kako osoba koja nauči drugi jezik (u ovom slučaju engleski) može tečno da govori i da piše drugim jezikom. Oni se stavljaju u tu situaciju i neki od njih misle da je to nadljutski napor“, objašnjava Dušan.

Druži se, kaže, sa svima podjednako, bez obzira koje su nacionalnosti i odakle dolaze.

„Sa Srbima ovde nisam u boljim odnosima nego sa ostalim građanima. Družim se i sa Amerikancima i sa našima. Što se tiče Srba iliti Balkanaca to mu dođe kao neki mač sa dve oštrice – jer svi mi težimo da se družimo sa ljudima koji imaju mentalitet i karakter na koji smo mi navikli, ali uz to dobijate i naše standarno ogovaranje, zavist i neslogu. Ja ne trpim nacionaliste, one koji propagiraju da su Srbi najstariji narod ili da drugi kriju našu istoriju od nas, i ljude koji mogu da sede i da pričaju o rijalitijima do u nedogled. Tako da imam jedan manji krug naših ljudi sa kojima sam u kontaktu, a sa dosta njih sam prekinuo svaki kontakt. Ima i Srpska Crkva u Dalasu i kulturno udruženje Rastko koje okuplja dobar broj naših ljudi. Tako da idemo u crkvu za veće praznike, a relativno skoro je ovde gostovao Lane Gutović sa predstavom Ukrađena Ličnost. To je recimo bilo nešto što me je oduševilo i gde sam se super proveo. Ipak, neke kulturološke stvari ostaju, taj neki humor vezan za naše podneblje i naše ljude koji samo mi možemo da razumemo“, ističe Dušan.

U druženju sa ljudima tamo naučio je mnoge korisne stvari.

„Samo kada se družite sa Amerikancima možete da vidite i da naučite neke stvari koje oni znaju jer su odavde i ovde su proveli ceo život. To su na primer neki interesantni restorani i kafei, da vidite kako se prave razna strana jela, da probate neobična pića, naučite neke izraze koje oni koriste, šta je dobro obići što se tiče prirode, istorijskih mesta i šta bi trebalo turistički posetiti po SAD. Jer ova država je ogromna, samo Teksas gde trenutno živim je osam puta veći od Srbije površinski“, objašnjavam nam Dušan.

Priča nam i koliko mu život izgleda drugačije sada od onog koji je nekad imao u Srbiji.

„Život mi se mnogo promenio. Ne samo život nego i pogledi na svet, na SAD koja je uvek u Srbiji predstavljana kao zločinačka zemlja. Ljudi ne mogu da razluče između politike i između običnih ljudi koji u stvari žive u nekoj državi i koji su obični ljudi kao i Vi i ja, i imaju neke jednostavne prohteve u životu. Svakome u Srbiji bih preporučio da provede neko vreme u inostranstvu, da odmeri stanje u Srbiji sa strane, da nauči nešto o drugim kulturama, da preispita svoje stavove o inostranim zemljama i ljudima koji tamo žive. Da vide da se može živeti i nekim lagodnijim životom. Smatram da većina ljudi koji nikad nisu izašli iz Srbije žive u nekom nerealnom svetu koji je oblikovan stereotipima, televizijskim programom punim predrasuda i društvom koje je kivno na sve zbog svojih ličnih problema i teškog i stresnog života. I nekad mi je stvarno žao većine tog naroda“, kaže Dušan.

Dušan priča kako je već navikao na američki sistem i da se sada tamo oseća prihvaćeno.

„Ja se sada više osećam kod kuće u SAD nego kad odem u Srbiju. Ovde živim već deset godina, od toga sam pet godina oženjen i žena i ja stvarno uživamo. Navikao sam na ovaj sistem što se tiče zaposlenja i odgovornosti na poslu. Ja u Srbiji nikad nisam radio sem nekih usputnih poslova što se tiče konobarisanja i rada po noćnim klubovima. Ja sa mojom zaradom ovde mogu da priuštim da putujem, da imam kola, da mogu da jedem u restoranima, a da ne gledam koliko mi je novca ostalo do prvog, da kupim sebi odeću i obuću koja se meni sviđa, jednostavno sve te neke male stvari i sitna zadovoljstva koja nisu toliko priuštiva u Beogradu sa prosečnom platom. Ovde ne moram da znam ko su političari ako neću. U Srbiji deluje kao da apsolutno svako zna sve ministre, predsednike stranaka i direktore državnih firmi. Ne kažem da u SAD cvetaju ruže svuda, ovde morate imati dobar posao inače ćete raditi tri posla i studirati u isto vreme i posle otplaćivati studentske kredite koji mogu da dosegnu i cifre od po 200, 300 hiljada dolara. U SAD je veoma lako upasti u dugove jer se ljudima nudi sve na tacni, krediti za kola, kuće, kreditne kartice sa velikim limitima, i onda čovek može lako da zaboravi da ne zarađuje dovoljno da bi mogao da ima održive finasnije. Pogodi ga hladan tuš tek kad se potroše sve pare na kreditnim karticama. Ali onaj ko iole zna da vodi svoje finansije može veoma lepo da živi ovde i da priušti mnoga sitna zadovoljstva koja su za većinu građana Srbije samo san“, naglašava Dušan.

Za kraj, Dušan nam priča koji su to još razlozi bili za njegov odlazak iz Srbije.

„Moj otac je geološki inženjer, od skoro u penziji, a poslednjih desetak godina je vodio svoju privatnu firmu za geološka istraživanja. Moja majka je doktor specijalista, sada već pred penzijom. Njih dvoje kao visokoobrazovane individue nisu mogli sebi da priušte toliko lagodan život. Uvek je nešto falilo, uvek je na nečemu moralo da se prištedi, uvek neki stres i uvek neka neizvesnost. Moj otac je ceo život radio da bi na kraju primao penziju od oko 50 hiljada dinara što mislim da je za život u Beogradu mala svota novca. To nipodaštavanje ljudi tamo, sve te krize koje smo prošli devedesetih su devastirale društvo. Ja nikad neću zaboraviti čekanje u redu za mleko 1994. godine kada se moj brat rodio. Amerikanci ne mogu da pojme kako i zašto neko mora da čeka u redu za mleko i plus da može samo dve litre (iliti pola galona) da uzme dnevno. Ja u takvom okruženju nikada sebe nisam video. Drugo, zakon koji malo važi, a malo ne važi sve u zavisnosti na koga se primenjuje. To mi je uvek smetalo i mislim da se oko toga i dalje ništa nije promenilo. Nemogućnost da se od svoje plate priušti nezavistan život od roditelja me je samo pogurao da razmišljam o opcijama u inostranstvu“, naglašava Dušan.

 

View this post on Instagram

 

Nova priča u rubrici #nasiljudiusvetu na portalu @danas.rs #ListDanas #vikend

A post shared by Dnevni list Danas (@danas.rs) on Mar 1, 2020 at 6:57am PST