Foto: Dnevni Avaz / ArhivEpidemija velikih boginja u bivšoj državi pojavila se nakon dolaska Albanca Ibrahima Hotija s hadža. Svi su se morali vakcinisati i nije bilo izuzetaka.
Nakon što su u rekordnom roku otkrivene vakcine protiv korona virusa koji je u poslednjih godinu i po iz temelja promenio naš svet, proces imunizacije u punom jeku
Iako je proces počeo i u Bosni i Hercegovini, on se odvija dosta sporije nego u većini evropskih zemalja, što zbog činjenice da naše vlasti dugo nisu uspevale nabaviti vakcine, što zbog nešto loše organiziranog procesa imunizacije.
No, takođe, mnogi građani, skeptični prema nauci i skloni teorijama zavjre, odbijaju da se vakcinišu te protestuju protiv mogućnosti uvođenja restrikcija za nevakcinisane.
Početak
Epidemija velikih boginja u Jugoslaviji izbila je 1972. godine, na području Kosova i Beograda. Bila je poslednja velika epidemija velikih boginja u Evropi.
Početkom 1972. na hadž je otišao kosovski Albanac, po imenu Ibrahim Hoti, iz mesta Damnjane kod Đakovice. Posetio je sveta mesta u Iraku, gde su bili poznati slučajevi malih boginja. Kući je stigao 15. februara. Sledećeg jutra trpio je bolove i bio umoran, ali je to pripisao dugom putovanju autobusom.
Hoti je ubrzo shvatio da ima infekciju, no, nakon što je nekoliko dana osećao groznicu i razvio osip, oporavio se – verovatno zato što je vakcinisan dva meseca ranije.
3. marta razboleo se Latif Mumdžić, tridesetogodišnji učitelj, koji je upravo stigao u Đakovicu da bi predavao. Nije poznato da je imao direktan kontakt s Hotijem. Možda ga je zarazio jedan od Hotijevih prijatelja ili rodbine, ili je bolest pokupio jednostavno prolazeći pored Hotija na ulici.
Kada je Mumdžić dva dana kasnije posetio lokalni medicinski centar, lekari su pokušali lečiti njegovu groznicu penicilinom (boginje su virus, pa je to bilo nedelotvorno). Njegovo se stanje nije popravilo, a nakon nekoliko dana brat ga je odveo u bolnicu u Čačak, 150 kilometara severno u Srbiji.
Tamošnji lekari nisu mu mogli pomoći pa je kolima hitne pomoći prebačen u centralnu bolnicu u Beogradu. Mumdžić je 9. marta prikazan studentima medicine i osoblju kao slučaj atipične reakcije na penicilin, što je bilo verovatno objašnjenje za njegovo stanje.
Širenje bolesti
Sledećeg dana, Mumdžić je pretrpeo masivno unutrašnje krvarenje i, uprkos nastojanjima lekara da mu spase život, umro je te večeri. Uzrok smrti naveden je kao „reakcija na penicilin“. Zapravo, dobio je velike boginje.
Pre svoje smrti, Mumdžić je direkno inficirao 38 osoba (uključujući devet lekara i medicinskih sestara), od kojih je osam umrlo. Nekoliko dana nakon Mumdžićeve smrti, širom kosovske pokrajine izbilo je 140 slučajeva velikih boginja.
Zaraza se ukupno prenela na 175 ljudi, od kojih je 35 umrlo. Posebno je bila pogođena beogradska bolnica.
Hitra reakcija vlasti
Jugoslovenske vlasti reagovale su hitro. Proglašeno je vanredno stanje. Vlasti su počele s blokadom sela i kvartova bodljikavom žicom. Takođe su uvedene zabrane javnih okupljanja, zatvorene su granice i zabranjena sva putovanja osim najnužnijih.
Hotele je preuzela vojska, a u njih je smešteno 10.000 ljudi koji su možda bili u kontaktu sa zaraženima. Čuvala ih je vojska. Takođe, započela je masovna revakcinacija, koju je pomogla Svetska zdravstvena organizacija. Donald Henderson, vodeći svetski stručnjak za velike boginje, doveden je da bi pomogao u novonastaloj situaciji.
U svega nekoliko sedmica, celokupna populacija je vakcinisana. Svi su se morali vakcinisati i nije bilo izuzetaka. Do sredina maja zaraza je zaustavljena i stanje se normalizovalo.
Nasleđe
Danas, kad se velike boginje smatraju jednim od mogućih oružja za bioterorizam, američke vlasti smatraju da bi ovako drastični koraci mogli biti preduzeti u slučaju napada. Samo dve sedmice pre napada na WTC, Centar za kontrolu i prevenciju bolesti u SAD (CDC) je objavio smernice za borbu protiv moguće epidemije. Stručnjaci CDC-a tim dokumentom su upozoravali vlast da bi u slučaju epidemije bilo nužno uspostaviti karantin i dovesti u pitanje osnove ljudske slobode.
Stručnjaci su takođe istakli da bi SAD imao mnogo više problema sa uspostavljanjem tako rigoroznih mera nego komunistička Jugoslavija.
Naravno, Jugoslavija je bila država pod vladavinom jedne partije s gotovom neograničenom vlašću, te joj je bilo neuporedivo jednostavnije sprovesti u praksu bilo kakvu odluku ili meru nego što je to ijednoj demokratskoj državi.
Ipak, gledano s ove vremenske distance, dok s jedne strane gledamo kako vlast u BiH pokazuje tragičnu nesposobnost u nabavci vakcina te poteškoće u organizovanju procesa vakcinacije, a mnogi građani šire razne teorije zavere, odbijaju vakcinaciju i suprotstavljaju se najavljenim merama, tadašnja sposobnost i organizovanost jugoslovenske države da hitrom reakcijom suzbije širenje virusa i u rekordnom roku vakciniše svoje stanovništvo, deluje zaista impresivno.
Film i nagrade
Jugoslovenska vlada dobila je međunarodne pohvale za uspešno suzbijanje epidemije, što je bio jedan i jedan od najboljih angažmana za Donalda Hendersona i SZO, kao i jedan od ključnih koraka u iskorenjivanju velikih boginja.
Srpki režiser Goran Marković 1982. snimio je film Variola Vera o bolnici u karantinu za vreme epidemije. Godine 2002. BBC je prikazao televizijsku dramu nazvanu Variole 2002., koja je delimično inspirirana događajima u Jugoslaviji.
Izvor: Dnevni avaz
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
