Kako mediji u Srbiji osnažuju diskriminaciju marginalizovanih grupa

„Ali baš ko ne može da seksualno opšti sa istim polom, toplo preporučujem Mandovke, jer ko je Ciganku probo, sve posle je ladan oblog (…) I kad te Mandovka voli, onda te voli do koske, ti je biješ, a ako se neko sa strane umeša da je odbrani, ona nasrne na njega ‘šta se ti mešaš, pusti ga da me bije, on je moj čovek. To su prave žene, a ne ove nabeđene da im vređaš polno dostojanstvo’”.

Ovo je samo deo teksta „Dnevnik robijaša – Polna uvreda i vrela Ciganka” koji je objavljen 2. juna 2017. godine u jednom domaćem nedeljniku, a zbog kojeg je morala da reaguje i poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Ona je uputila mišljenje i preporuku uredniku nedeljnika da se u roku od 15 dana izvini zbog izraženih stavova u tekstu u kojem se ponižavaju i vređaju pripadnici LGBT+ populacije i Romkinje, podržavaju predrasude prema marginalizovanim društvenim grupama i krši član 12. Zakona o zabrani diskriminacije.

To je samo jedan od primera na koje bi institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, sudeći po načinu izveštavanja domaćih medija, trebalo da reaguje skoro svakodnevno.

Mediji mogu da ukažu na problem diskriminacije, ali isto tako mogu i da se nađu u ulozi diskriminatora formirajući ili osnažujući već postojeće predrasude o određenim društvenim grupama. U praksi se, nažalost, sve češće dešava ovo drugo o čemu najbolje svedoče nalazi Saveta za štampu koji godinama vrši monitoring dnevnih novina i onlajn medija i prima žalbe na brojne prekršaje Kodeksa novinara Srbije. Diskriminacija je najčešća kada se izveštava o LGBT+ osobama i Romima. Ali, nisu isključene ni ostale ugrožene i marginalizovane društvene grupe, kao što su osobe sa invaliditetom, siromašni, starije osobe i žene.

Iako u neprofesionalizmu i senzacionalističkom izveštavanju prednjače tabloidi, praksa pokazuje da i takozvani referentni i ozbiljni mediji često greše. Stoga se postavlja pitanje da li novinari i novinarke dovoljno poznaju Kodeks i zakone ili su, pak, dovoljno upoznati sa novinarskim postulatima ali ih svesno ne poštuju.

Tiraži i rejtinzi na prvom mestu

Većina novinara i novinarki ne obrađuje teme o ravnopravnosti i diskriminaciji, a čak i kada određene redakcije imaju razumevanja za ove teme, prednost dobijaju one koje donose publicitet. Problem je i to što oni koji izveštavaju o diskriminaciji za to nisu specijalizovani. Ovo su zaključci istraživanja „Odnos medija u Srbiji prema diskriminaciji” u kome je učestvovalo 164 predstavnika medija, a koje je objavljeno prošlog novembra na konferenciji povodom Međunarodnog dana tolerancije.

„Rezultati istraživanja pokazuju i da su novinari i novinarke sa jedne strane senzibilisani, odnosno većina njih prepoznaje diskriminaciju. Ali, s druge strane, kada su u pitanju određeni stereotipi, pre svega o Romima, deci sa smetnjama u razvoju i LGBT populaciji, više od trećine njih kažu da su neodlučni ili da se slažu sa njima. Na primer, petina se slaže sa tvrdnjom ‘nemam ništa protiv LGBT osoba ali neka to budu kod svoje kuće’, dok je druga petina neodlučna da li da se složi sa tim”, objašnjava poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković.

Greške se javljaju kada se novinari ne pridržavaju Kodeksa svoje profesije, a to znači da pretpostavke i lažne informacije predstavljaju kao činjenice, iznose predrasude, stereotipe i lične stavove, zanemaruju osnovna ljudska prava ili od ‘običnih’ događaja prave senzaciju.

Zato svaki novinar i, još važnije, urednik, mora stalno da ima na umu okvire izvan kojih prestaje profesionalizam i počinju senzacionalizam i tabloidno, smatra profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka prof. dr Veselin Kljajić. „Greške ponekad nastaju iz neznanja, ponekad iz nemara, ponekad u brzini, ali svakako iz nečeg što se zbirno zove neprofesionalizam”, objašnjava Kljajić.

On dodaje da se brojni ovdašnji mediji, umesto standardima i pravilima profesije, najčešće vode klikovima, tiražom i rejtingom, ne razmišljajući o uticaju na sudbine ljudi o kojima izveštavaju. I upravo tada, prema rečima profesora Kljajića, nastupa neoprostivo i nenadoknadivo povređivanje onih koji su u ogromnom broju slučajeva već žrtve. „Kad je neko već žrtva vaša prvenstvena uloga jeste da pokušate makar da je zaštitite ako je već morala da prođe to što je prošla, bilo da se radi o detetu, o manjinskoj grupi različitog seksualnog opredeljenja, ženama, starima… A ne da od žrtve pravite dodatnu žrtvu”, ističe Kljajić.

Sve više priručnika i vodiča – sve manje profesionalizma

Vodič za medije o izveštavanju o nasilju, Pravilnik protiv zloupotrebe dece u medijske svrhe, Vodič za izveštavanje o ranjivim grupama sa posebnim osvrtom na osobe sa invaliditetom, Preporuke za medije o izveštavanju o trans osobama – ovo su samo neki od brojnih priručnika koji su, sa ciljem napretka ka etičkom izveštavanju, napisala udruženja i organizacije koje zastupaju prava manjinskih društvenih grupa.

No, uprkos detaljnim, jednostavnim i veoma dostupnim uputstvima, bezbroj je nepravilnosti i propusta u tekstovima ili televizijskim prilozima koji se tiču pripadnika osetljivih društvenih grupa. O tome najbolje svedoči podatak da se novinarski kodeks i etički principi krše u svakom desetom tekstu prilikom izveštavanja o deci kao jednoj od najosetljivijih grupa u društvu, a to je samo jedan od alarmantnih nalaza istraživanja „Medijska slika dece u Srbiji 2018.” koje je sproveo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenosti (CEPROM). Ovo istraživanje pokazuje da se o deci izuzetno retko izveštava. Kada se to čini, povod je najčešće negativan, a način izveštavanja senzacionalistički. Prema rečima predsednika CEPROM-a Marka Nedeljkovića, mnogo je veća šansa da dete bude prisutno u medijima ukoliko je akter tuče, nesreće ili zlostavljanja, nego ako je ostvarilo neki uspeh i zapažen rezultat. „Mediji na taj način deci šalju izrazito negativnu poruku da su incidenti za medije i društvo bitniji od uspeha”, kaže Nedeljković.

„Najveći problem je to što prilikom izveštavanja o osetljivim i marginalizovanim društvenim grupama mediji nemaju ambiciju da istraže šta je uzrok njihovih problema, kakve su posledice, ko je odgovoran, gde se događaju propusti i što je najbitnije – kako unaprediti njihov položaj u društvu. To je suština i osnovni cilj novinarstva – da izveštavanje izazove reakciju nadležnih i svih drugih koji mogu da pomognu da se neki problemi o kojima pišemo rešavaju ili bar ublaže. Većinu medija, međutim, to ne zanima i time se ne bave. Zanimaju ih senzacionalistički naslovi, izazivanje emocija kod publike i što više uznemirujućih detalja jer to donosi veću čitanost. Takav pristup ugrožene pojedince još više marginalizuje jer ne doprinosi rešavanju njihovih problema, a istovremeno se zloupotrebljavaju njihove lične priče što im nanosi dodatnu štetu“, objašnjava Nedeljković.

Sa ovom tvrdnjom saglasna je i direktorka organizacije „Prijatelji dece Srbije” Iva Eraković. „Deca se u medijima najčešće nalaze na stranama crne hronike, veliki broj tekstova ili priloga otkriva identitet dece žrtava, posredno ili neposredno, a takođe se objavljuju gnusni i šokantni detalji nesreća i drugih stradanja dece: detalji silovanja, saobraćajnih nesreća, pa čak i fotografije tela ili pogreba stradale dece”, navodi Eraković.

Stoga i Dragana Bjelica iz Udruženja novinara Srbije (UNS) upozorava da je u takvim slučajevima zaštita privatnosti i identiteta osoba o kojima se izveštava bazična stvar. „Novinar nikako ne bi smeo da otkrije identitet deteta žrtve ili počinioca nasilja”, upozorava Bjelica.

Kako se na osnovu novinarskog izveštavanja ne bi otkrila žrtva i počinilac nasilja, trebalo bi zaštititi sve lične podatke, sakriti inicijale, kao i mesto zločina. Ali, to gotovo nikada nije slučaj u praksi, napominje generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković. „Izveštavanje o deci u crnim hronikama je posebno problematično jer se, na ovaj ili onaj način, gotovo uvek otkriva njihov identitet. A Kodeks je potpuno jasan – ne smete objaviti nikakav podatak na osnovu kojeg bi se dete moglo učiniti prepoznatljivim – ni fotografiju kuće u kojoj živi, ni u koji razred ide, ni imena roditelja”, kaže Novaković.

Izveštavanje o nasilju nad ženama posebno problematično

Izveštavanje o nasilju posebno je problematično kada se piše o ženama kao žrtvama. U tim slučajevima novinari stereotipno pristupaju rodnim ulogama i ponašanjima, nagađaju motive nasilja, dok žene bivaju dodatno omalovažene jer se one okrivljuju, a nasilnik opravdava.

„Setite se samo koliko puta ste videli naslov da je muž koji je ubio svoju ženu ‘bio dobar čovek, povučen’ koji je ‘puno radio da bi svojoj porodici obezbedio za život’, a da je ona ‘volela da izađe i da se provokativno oblači’ ili da se ‘dopisivala sa drugim pa mu je pukao film’. Kao da nečiji problemi u braku mogu biti opravdanje za ubistvo”, podseća poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković.

Takvo tabloidno izveštavanje o nasilju u porodici zapravo utiče na oblikovanje stava javnosti o porodičnim odnosima. Zorica Mršević sa Instituta društvenih nauka zbog toga skreće pažnju na rasprostranjenu medijsku praksu visokog pozitivnog vrednovanja patrijarhata.

„Medijima nedostaje kritička distanca prema patrijarhatu kao nepravednom, diskriminatornom, prevaziđenom, i u današnje vreme potpuno anahronom načinu porodičnog organizovanja, jer je zasnovan na bezuslovnom potčinjavanju po polu i uzrastu, u kome je nasilje nad ženama jedan od njegovih tipičnih pojava, praćena imperativnim ćutanjem”, objašnjava Mršević.

Šta kaže Kodeks, a šta pokazuje praksa?

„Novinar je dužan da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa”, navodi se u Kodeksu novinara Srbije. Međutim, konstantnim diskriminatornim izveštavanjem mnogi mediji u našoj zemlji krše ljudska prava osoba o kojima izveštavaju, kao što su pravo na dostojanstvo, pravo na zaštitu identiteta, pravo na izražavanje i informisanost, pravo na kvalitetan sadržaj u medijima.

Direktorka organizacije „Prijatelji dece Srbije” smatra da mediji neprofesionalnim izveštavanjem o deci ugrožavaju i njihovo pravo neučestvovanja u štetnim i opasnim aktivnostima i sadržajima, kao i pravo na stvarnu participaciju. „Delimično ili u potpunosti otkrivaju njihov identitet u kontekstu situacija nasilja i teškog siromaštva, narušavajući time njihovo pravo na privatnost, a ponekad i direktno ugrožavajući njihovu bezbednost”, navodi Eraković.

Kodeks novinara Srbije dalje nalaže da „novinari moraju da izbegavaju fraze koje imaju šovinističke, seksističke, ili na bilo koji drugi način diskriminatorne konotacije (na primer: ‘pripadnica lepšeg pola’, ‘pripadnik jačeg pola’, ‘crnogorska lenjost’, i tome slično).” Međutim, o nekim osetljivim grupama piše se upravo na diskriminatoran način, često i u nameri da se izazove sažaljenje ili simpatija, smatra poverenica za zaštitu ravnopravnosti. „O starijim ljudima piše se kao o slabim, nemoćnim i bolesnim. O deci sa invaliditetom piše se kao o deci sa posebnim potrebama. Nemaju oni posebne potrebe, već iste kao i svi mi, samo ih drugačije ostvaruju”, navodi Janković i pojašnjava da novinari time, možda i nesvesno, obeležavaju jednu društvenu grupu kao manje sposobnu čime im nanose direktnu štetu.

Gordana Novaković ukazuje i na druge problematične prakse u medijima. „LGBT+ osobe se, neretko, otvoreno nazivaju ‘bolesnima’, ‘nenormalnima’, pri čemu se mediji pozivaju i na ‘naučna istraživanja i otkrića’ koja to potvrđuju, optužuju ih za pad nataliteta. Poseban problem su komentari čitalaca u kojima često nalazimo sve što novinar nije smeo da napiše u tekstu, a što zapravo redakcija podržava – bilo je i slučajeva da se poziva na to da se zatvaraju u logore ili da se podseća na nacističko ‘konačno rešenje’”, navodi Novaković.

Sve češće se krši još jedno pravilo Kodeksa koje je posebno osetljivo u aktuelnom trenutku. „Pripadnost određenoj etničkoj, političkoj, ideološkoj, ili nekoj drugoj grupi, kao i bračno stanje, versko opredeljenje, društveno poreklo, navodi se samo u slučajevima kada je taj podatak neophodan za puno razumevanje konteksta događaja o kojem se izveštava.” Ovu smernicu novinarskog kodeksa mediji najčešće zaobilaze kada izveštavaju o incidentima u kojima učestvuju pripadnici neke nacionalne zajednice. „Kada je reč o Romima, po pravilu se u nekim medijima oni karakterišu kao lopovi, prevaranti, nasilnici. Tipičan primer za to su naslovi tipa ‘Rom ubio’ ili ‘Rom opljačkao’ iako sam događaj nema nikakve veze sa nacionalnošču počinilaca određenog dela”, navodi Novaković samo jedan od primera sa kojima se susreće u praksi.

Ona navodi i najekstremnije primere koji su sve učestaliji u domaćim medijima. „Imamo i slučaj da se Albanci u pojedinim medijima dosledno nazivaju ‘Šiptarima’ i da se pojavljuju gotovo isključivo u negativnom kontekstu. Hrvati se, opet, poistovećuju sa ‘ustašama’”, upozorava Novaković.

S druge strane, Aleksandar Savić iz organizacije „Da se zna” navodi da se isticanje seksualnog opredeljenja bez opravdanog razloga najčešće uočava u slučaju pripadnika LGBT+ zajednice. „Da li se tu radi o nekim aferama ili se radi o nekoj crnoj hronici, uglavnom, šta god da je tog tipa vezano za LGBT+ osobe pretvori se u dodatnu egzotiku jer se priča o njihovom seksualnom životu”, navodi Savić.

Lične karakteristike najčešći osnov za stereotipno izveštavanje

U novembru prošle godine jedna trans žena optužena je za ubistvo svog partnera. Mediji su ovu priču pratili i objavljivali u nastavcima, iznoseći detalje nesreće i podatke iz privatnog života. Takođe, trans ženu su oslovljavali pogrešnom rodnom zamenicom i nazivali je ekstremno uvredljivim terminima poput „trandža-ubica” i „Jovana Transica”.

Organizacija „Da se zna” zbog toga je medijima poslala apel i Priručnik za izveštavanje o trans osobama. „Međutim, oni su i dalje nastavljali. Mi nemamo baš nikakav problem da neko bude osuđen za ubistvo, bez obzira na seksualnu orijentaciju ili rodni identitet, ali ne treba zbog toga ta osoba da bude dodatno stigmatizovana i cela zajednica sa njom. Kao što neće niko da piše ‘evo, strejt muškarac ubio ženu’ nego će napisati ‘muškarac ubio ženu’”, objašnjava Savić.

Dakle, isticanje nečijih ličnih karakteristika bez opravdanih razloga najčešće proizvodi diskriminaciju. Osobe sa invaliditetom, pripadnici LGBT+ zajednice i Romi tome su posebno izloženi. „U tome prednjače tabloidi i društvene mreže, gde sve vrvi od senzacionalizma, najblaže rečeno. Recimo: ‘Uhapšen Rom koji je opljačkao ženu na ulici’. Da li je to što je on Rom, Srbin ili Finac relevantno? Nije. Da nije uhapšen Rom, da li bi napisali ‘Uhapšen Srbin koji je opljačkao ženu na ulici’? Ja mislim da ne bi, napisali bi ‘Uhapšen pljačkaš koji je na sred ulice ukrao ženi tašnu’ ili već nešto slično”, objašnjava Janković.

Posledice medijskog osnaživanja predrasuda i stereotipa prvenstveno su opasne po one o kojima se izveštava jer se već marginalizovane grupe dodatno marginalizuju, stigmatizuju i stereotipno predstavljaju. „Može doći do podsticanja netrpeljivosti i mržnje, što može da ugrozi nečiji posao, privatnost, pa čak i život”, upozorava poverenica za zaštitu ravnopravnosti.

Da li se nešto dogodilo baš zbog toga što je osoba različita ili želimo da napravimo senzaciju i istaknemo podatke koji nisu od značaja za sam događaj? Ovako glasi pitanje koje novinari treba da postave sebi pre nego što se odluče da istaknu nečiju ličnu karakteristiku ili nacionalnu pripadnost, smatra Dragana Bjelica iz UNS-a.

„Velika je odgovornost na novinaru ako predstavi kafansku tuču kao tuču pripadnika različitih nacionalnosti, a da to nije slučaj. I obratno, ako prećuti da se dogodila upravo tuča motivisana nacionalnom netrpeljivošću. Novinari i urednici treba da imaju dobre argumente zašto objavljuju to što objavljuju”, jasna je Bjelica.

Profesionalizam kao najefikasnija odbrana od diskriminacije

Profesionalni principi oduvek su bili jedini garant novinarskog digniteta i kredibiliteta medija, smatra profesor Veselin Kljajić. „Nove medijske tehnologije, nove platforme, društvene mreže, jurnjava za klikovima i šerovima, ne da nam nisu pomogle u pokušaju da se uozbiljimo, da se profesionalizujemo, nego su, naprotiv, radile protiv svega toga. I to je jedan deo priče. Drugi deo priče je to što mnogi novinari koji pišu o određenim temama bukvalno kreću od predrasuda i stereotipa. A prva premisa da biste uopšte izveštavali o manjinskim ili ugroženim grupama jeste da izađete iz predrasuda, odnosno stereotipa. To možete na dva načina. I oba su edukacija. Ili da prođete kroz neke kurseve, seminare, obuke o toj vrsti izveštavanja, ili da redakcija učini nešto da oni koji se time bave naprave nekakve priručnike”, objašnjava Kljajić.

Dragana Bjelica smatra da je u cilju zaustavljanja stereotipnog i diskriminatornog medijskog pristupa potrebno reagovati na svako kršenje novinarskog kodeksa i zakona. „Potrebno je da se oštećeni, odnosno organizacije koje sektorski štite različita prava, žale Savetu za štampu i Regulatornom telu za elektronske medije, s tim da Regulatornom telu možemo svi da se žalimo, a ne samo oštećeni, kada uočimo da je zakon prekršen. To što Regulatorno telo ne uspeva ili ne želi da reguliše oblast za koju je zaduženo – to je drugo pitanje. Ali, javnost treba da se žali i mora postojati pritisak na institucije. Čak i onda kada, kao što je čini mi se slučaj kod Regulatornog tela, nisu zainteresovani da rade svoj posao”, poručuje Bjelica.

Sa ovim je saglasna i Gordana Novaković koja uz to navodi i medijaciju kao jednu od mogućnosti prilikom rešavanja žalbi pred Savetom za štampu. „U okviru tog postupka podnosilac žalbe može da traži, između ostalog, i uklanjanje teksta sa portala. Češće se to dešava kada su u pitanju komentari, ali imali smo i ovakve slučajeve i nekoliko puta smo ih uspešno rešili. Redakcije su pristale da uklone tekstove. Najčešće su u pitanju bili tekstovi o LGBT+ osobama”, kaže Novaković.

Stereotipno i diskriminatorno izveštavanje medija svakako je moguće izbeći ili bar smanjiti. Brojni priručnici i vodiči za izveštavanje o osetljivim grupama odlična su osnova. Zakon je propisao jasna prava i obaveze. Kodeks je precizno definisao i etičke principe. Međutim, ni svi zakoni, kodeksi i priručnici nisu i nikada neće biti dovoljna garancija da će se pravila i etika poštovati. Srbija je najbolji dokaz za to. I tako na kraju uvek dolazimo ili se vraćamo na isto. Jedina garancija su profesionalni principi svakog novinara i urednika. A upravo toga je, čini se, sve manje u Srbiji.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Nevidljivi građani – predrasude i diskriminacija kao odraz stanja jednog društva” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.