Foto: Medija centar„Moj oglas nije bio poziv za milosrđe i milostinju niti mi je želja da se predstavim kao žrtva, to je apel solidarnosti i empatije koje našem društvu nedostaju, i moj pokušaj da kažem neke važne stvari o prekarnom radu žena i položaju književnika i književnica u Srbiji“.
To ističe za Danas književnica Dragoslava Barzut povodom njenog „oglasa“ za usluge čišćenja stanova koji je objavila kako bi omogućila završetak svoje knjige.
Njena objava na Tviteru: „Narode ukoliko vam je potrebno čišćenje stana ili kancelarije, uzmite me. Umem to dobro da radim (sa ekološkim sredstvima). A i pomoći ćete mi da završim novu zbirku priča koju pišem“ – izazvala je brojne komentare i privukla pažnju medija.
Dragoslava odgovara da ne želi da je „mediji eksploatišu i izvlače sav potencijal žrtve“ iz njenog oglasa, već da ukaže na ono o čemu je pisala i u svojim knjigama i za šta se kroz karijeru zalagala – prekarni rad žena, neravnopravnost i nedostatak solidarnosti.
– Nemam ništa protiv termina „žrtva“, to nije ružna reč i treba prihvatiti da jesmo žrtve. Biti žrtvom takođe nije sramota (svakog dana smo žrtve patrijarhata, na primer) ali nas dodatno ranjava kad mediji senzacionalistički igraju samo na tu kartu jer ovo društvo osuđuje žrtve i odbacuje ih, time ih dehumanizuje i svodi samo na njihovu ulogu žrtve što je jako opasno. Ovo društvo žrtvuje svoje žrtve, zaključuje Barzut.
Dragoslava Barzut je književnica, feministkinja, borkinja za prava žena i LGBT populacije.
Autorka je zbirke priča „Zlatni metak“ (2012) i romana „Papirne disko kugle“ (2017). Priredila je i „Pristojan život“, zbornik lezbejske kratke priče sa prostora bivše Jugoslavije.
Za roman je dobila nagradu „Anđelka Milić“, nagrađivana je i za priče, kao i za aktivistički rad.
Američka ambasada uručila joj je priznanje za doprinos smanjenju diskriminacije i nasilja prema LGBT+ osobama za 2017. godinu.
Bila je aktivna u Labrisu, organizaciji za lezbejska ljudska prava iz Beograda i osnivačica je udruženja „Da se zna!“ koje se bavi nasiljem i diskriminacijom LGBT+ osoba.
Za širu javnost iznenađujuće je bilo da neko sa ovakvom biografijom traži posao čišćenja, ali Dragoslava objašnjava da je umorna od intelektualnog rada koji joj ne ostavlja dovoljno snage da se bavi pisanjem.
Ona posebno naglašava da to nije posao koji je sramota raditi, niti treba da bude shvaćen kao milosrđe.
– Čišćenje se često shvata kao posao koji je „sramota“ raditi, i koji je rezervisan za „niže“ slojeve društva – to je posao kao što je i pisanje – podjednako human.
Planetu ćemo možda spasiti kada savladamo taj simbolički korak da očistimo za sobom, ističe ona.
Reakcije su je, kaže, iznenadile, dobila je puno ponuda ali ovo iskustvo navelo ju je da razmišlja o ozbiljnijim rešenjima za položaj žena, književnika i književnica.
– Ovo me je motivisalo da razmišljam o potrebi za socijalnim preduzećem koje bi uključivalo / zapošljavalo upravo žene o kojima pišem u svojim pričama, koje društvo smešta na marginu ili ih briše, baš kao što to radi i piscima i spisateljicama. Njih u Srbiji ima, ako se uzmu u obzir podaci o članstvu u najvećim udruženjima, blizu 1.000. Udeo žena koje pišu je trostruko manji u odnosu na muškarce koji pišu, mada se taj trend menja i beleži znatan. Međutim, ono što se menja na gore jeste položaj pisca ili spisateljice u društvu. Ne znam ko od koleginica i kolega iz moje generacije uspeva da živi od pisanja, veoma mali broj uz obavljanje različitih, srodnih manje ili više zanatskih poslova. Nisam sigurna da možete svakog dana u godini imati krov nad glavom i pun tanjir na stolu – naglašava ona.
O potrebi za umrežavanjem, povezivanjem žena koje su u jednako lošem položaju, govori za Danas i Aida Ćorović, aktivistkinja za ljudska prava, koja je početkom ove godine sličnom objavom izazvala jednaku pažnju, pa i reakciju predsednika države Aleksandra Vučića.
Ćorović je naime, takođe na društvenim mrežama objavila da nudi usluge čišćenja i pomoći u kući jer posla za nju kao istoričarku umetnosti – nema.
Na ponudu za pomoć i zaposlenje od predsednika Aleksandra Vučića rekla je „hvala, ali ne hvala“.
– Ima ljudi koji takve priče žele da izokrenu ali ja ne odustajem od namere da taj problem učinimo vidljivim i radim na tome da napravimo neki ženski klub, mrežu žena koje su žrtve tranzicije, koje ne mogu da nađu poslove i pored diploma stranih univerziteta, bibliotekarke, književnice, istoričarke, a mnogo mi se takvih javilo. Poražavajuće je da vrhunske stručnjakinje sede bez posla dok, sa druge strane, imamo nepismeni polusvet na vrlo važnim pozicijama, naglašava Ćorović.
Ona ističe da ovo nije pitanje pojedinačnih slučajeva kao što je njen i Dragoslavin, već onih ljudi koji su egzistencijalno ugroženi i finansijski zavisni i pored znanja i struka koje imaju.
– To govori o našem društvu – najbolji ljudi su na margini dok Vučić i polusvet oko njega truju Srbiju nekvalitetnim kadrovima. Jedino rešenje je da se povezujemo, da pravimo mreže podrške i ukazujemo na problem svakoga dana, da ostane zabeleženo da smo upozoravali, poručuje aktivistkinja.
Medicinska sestra odbijena kao „prekvalifikovana“ za posao čistačice
Sa ovakvim problemima suočavaju se mnoge žene koje nisu javno vidljive i nemaju kome da se obrate. Takav je slučaj i Milanke Ratković Delević, medicinske sestre koja u nedostatku posla za koji je kvalifikovana održava kancelarije i brine o starijoj osobi. Ona je čuvši za ovu priču podelila sa novinarima Danasa svoje iskustvo. „Otišla sam iz državnog preduzeća i u nedostatku boljeg posla konkurisala sam na Drugoj hirurškoj klinici u Beogradu za posao spremačice. Odbili su me čim su videli da sam po struci medicinska sestra, iako sam ja bila spremna da radim ispod svojih kvalifikacija da bih se prehranila. Sada održavam jednu kancelariju i brinem o baki koja ima 98 godina. Moram da se snalazim i prehranim“, poverila nam se ona.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
