Kolegama Italijanima je zanimljivo to što koristimo paralelno latinicu i ćirilicu

Na pitanje da li je razmišljala o tome da će se jednog dana vratiti, kaže da ne misli da je odlazak u inostranstvo definitivna odluka.

„Nisam od onih koji na odlasku kažu kako ostavljaju sve za sobom i ne osvrću se. Moguće je da ću se u nekoj daljoj budućnosti vratiti, moja porodica je u Srbiji, tu sam živela 30 godina, vezana sam za ljude, za moj grad, ali ne mislim da ću se vratiti u narednih nekoliko godina“, navodi Aleksandra i dodaje da je u Srbiji bila nedavno, za praznike.

„Uvek je lepo doći kući, govoriti svojim jezikom, biti sa svojim ljudima. Gledam da često dolazim, koliko mi to obaveze i trenutne okolnosti dopuštaju. Imam taj osećaj euforije kada se približava dolazak, ali isto tako ne padam u očaj kad dođe dan povratka (smeh)“, priča Aleksandra.

Naša sagovornica napominje da nije otišla iz očaja kao što je to bio slučaj sa mnogim ljudima devedesetih godina i, nažalost, sa mnogim mladima i dan-danas.

„Lagala bih kad bih se žalila na svoj život u Srbiji, imala sam dobar posao, čak i prilično dobro plaćen za naše uslove“, navodi Aleksandra.

Prema njenim rečima ovog trenutka se ne bi vratila u Srbiju, ali ne zbog političko-ekonomske situacije, već zato što je izgradila život u Italiji i „želi sebe da stavi pred još neke izazove pre nego što uzme povratak u razmatranje“.

Država u kojoj trenutno živi pružila joj je veliko iskustvo i mogućnost da radi ono što voli.

„Ne dešava se svakog dana da vas neko slučajno primeti i odluči da baš vama da priliku pored toliko kandidata iz Srbije. Da ne spominjem da nije lako zaposliti nekoga ko ne dolazi iz Evropske unije. Nije nemoguće, ali nije ni svaki poslodavac spreman da se bavi prilično komplikovanom birokratijom da bi doveo u svoj tim osobu iz druge zemlje koju je video na pola sata (smeh)“, navodi Aleksandra i dodaje da, osim profesionalne satisfkacije, ima i dosta prijatelja u Italiji.

„To su prijateljstva koja traju preko deceniju, tako da se osećam kao kod kuće. Ljudi su opušteniji, rasterećeniji…“, objašnjava Aleksandra.

Naša sagovornica kaže da redovno čita šta pišu onlajn mediji u Srbiji, a da tu i tamo isprati i poneku emisiju.

„Ne mogu da ne primetim mnoge sličnosti između dve zemlje. Mi se često žalimo kako se kod nas teško živi, da je standard loš, ali da to pitanje postavite ljudima ovde dobili biste identičan odgovor“, smatra Aleksandra.

Na pitanje koliko su njenom okruženju ljudi upoznati sa dešavanjima u Srbiji i na kakve reakcije nailazi kad kaže odakle je, odgovara: „Pretpostavljam da očekujete da čujete kako me odmah pitaju šta mislim o Kosovu, ko je kriv za Srebrenicu i slično, ali nije tako. Srbija je dosta poznata ovde, u pozitivnom kontekstu, naravno. Odmah počnu da vam nabrajaju poznate Srbe, uglavnom iz sfere sporta, od Noleta do Siniše Mihajlovića koji je ovde izuzetno poštovan. Beograd im je privlačan. Ko god je od mojih prijatelja imao priliku da ga poseti, nije ostao ravnodušan i rado mu se vraća. Mojim kolegama je posebno zanimljivo to što koristimo paralelno latinicu i ćirilicu, do te mere da su izrazili želju da nauče da napišu svoja imena ćiriličnim pisanim slovima (smeh).“

Kaže da se ne druži sa našima u Italiji.

„Nemojte misliti da sam arogantna, daleko od toga, zaista. Ako bi mi se ukazala prilika da upoznam naše ljude koji žive ovde, drage volje bih ostala u kontaktu sa njima, ali danas se to uglavnom svodi na facebook grupe, što zbog situacije u kojoj se nalazimo, što zbog toga što smo mi u Italiji malo raštrkani, pa bi bilo teško organizovati druženje. Moja filozofija je da kada ste već stranac u nekoj zemlji, treba da pokušate da se uklopite, da steknete prijatelje među lokalcima, kako biste bili prihvaćeniji i bolje se osećali. Znam dosta stranaca koji žive ovde i druže se isključivo sa svojima“, objašnjava Aleksandra.

Zbog dinamičnog posla u turizmu kaže da dosta putuje. To jest, da je dosta putovala – pre korone.

„Radno vreme mi je duže u odnosu na ono koje je bilo u Beogradu, imam više odgovornosti, vodim ceo tim, ali uspevam da ostavim dovoljno kvalitetnog vremena za sebe, za druženje sa prijateljima, za hobije. Ako je neko relativno zadovoljan svojim trenutnim stanjem – namerno kažem relativno, jer ljudska priroda je takva da uvek teži boljem – uspeva da ostvari i održi balans između obaveza i privatnog života. Ako se dobro organizujete i ako ste sami sa sobom razgraničili šta vam je bitno a šta manje bitno, ostalo je prilično lako“, smatra Aleksandra.

Kaže da u Italiji, pre svega, prevoz stvara mnogo manje stresa nego u Srbiji.

„Svi delovi grada su povezani, imamo četiri metro linije i petu u izgradnji. Mesečna karta košta 35 evra i omogućava da neograničeno koristite sve prevozna sredstva, čak i noćni prevoz. Ono što i dalje ne shvatam u vezi sa našom zemljom je skoro potupuno odsustvo low cost avio kompanija. Beograd je ipak evropska prestonica, morao bi biti lakše dostupan kako turistima tako i nama koji živimo u inostranstvu. Odavde za 10-15 evra možete da posetite celu Evropu, dok iz Beograda ako izuzemo poneku Wizz ili Ryan air trasu, sve ostalo je prilično skupo i teško dostupno“, ističe Aleksandra.

Sa druge strane, smatra da je u Beogradu mnogo lakše naći stan za izdavanje, a ima utisak da je i odnos cene i kvaliteta bolji što se tog aspekta tiče.

„Ovde čak i za garsonjeru od 20 kvadrata morate da izvojite skoro polovinu plate. Ali, potražnja je velika tako da se stanodavci nimalo ne brinu. Ako vi ne želite da uzmete stan, nema problema, neko drugi hoće. Hrana u supermarketima košta približno kao kod nas, ali su zato mnoge druge usluge dosta skuplje, posebno one bitne ženskoj populaciji. U Beogradu sam barem jednom nedeljno išla kod frizera, dok je ovde to nezamislvo, pa tako shvatite da mnogo toga možete sami (na YouTube-u postoji tutorijal za sve što nam može pasti na pamet), što je dvosturka dobit: em ste stekli neku novu veštinu, em ste uštedeli novac“, odgovara Aleksandra.

Mladim ljudima savetuje da barem jedan period svog života provedu van granica svoje zemlje.

„To je jedno izuzetno iskustvo koje vas izgrađuje kao ličnost, pruža vam mnoge životne lekcije, stavlja vas pred razne prepreke i izazove, ali vam istovremeno pokazuje da možete da ih pobedite. Naučite da mnogo toga možete i morate sami, postajete samopouzdaniji. Znam da na prvi pogled može delovati teško, da je potrebno dosta novca da bi se tako nešto ostvarilo, ali tu su stipendije, praksa, a usput je prilično jednostavno naći i neki povremeni posao“, navodi Aleksandra.

„Nešto očigledno radimo pogrešno“

Kad je reč o koroni, Aleksandra ističe da poštuje mere koje su na snazi, iako joj nisu uvek logične jer ne vidi da daju konkretne rezultate. Ponaša se kao svaka odgovorna osoba, izbegava masovna okupljanja, ali daleko od toga da ne izlazi iz kuće.

„Nisam baš zadovoljna načinom na koji se Italija bori sa covidom, jer mi nije jasno kako nas je drugi nalet virusa zatekao nespremne. Mogu da razumem za prvi, niko nije očekivao da će se desiti to što se desilo. Čim mere malo popuste, ponovo se naprasno poveća broj zaraženih, tako da očigledno nešto radimo pogrešno. Možda bi rezultati bili bolji kad bi se mere uvodile postepeno“, smatra Aleksandra.

Sa druge strane, italijanska vlada se trudila da se što manje osete posledice korone – daju pomoć poslodavcima već godinu dana i, po svemu sudeći, nastaviće to da čine do oktobra. Šta će biti posle toga, ne zna, ali pretpostavlja da će prave posledice pandemije, barem na ekonomskom nivou, tek osetiti.

„Budući da radim u sektoru koji će najduže ostati blokiran, moram da priznam da je 2020. bila teška godina. Morali smo da primenimo ozbiljne mere štednje, da se odreknemo dela plate kako bismo pomogli firmi i izbegli masovna otpuštanja. Lično, osim činjenice da nam je bila ograničena sloboda kretanja, nije mi bilo teško da se priviknem na novonastalu situaciju. Rad od kuće mi je pružio priliku da bolje organizujem svoje vreme, da odvojim svakog dana sat vremena za vežbanje, živim i hranim se zdravije. Posle nekog vremena i to dosadi i jedva čekate da se vratite među svet. Za sada pola meseca radimo od kuće, pola iz kancelarije, uz poštovanje svih mera, tako da smo pronašli balans“, zaključuje Aleksandra.