Koridor pojeo Velju

– blagoizjavio da je “demokratija unazadila Srbiju”. Nije to, naravno, bilo sve što je Veljo izjavio, a šta je sve izjavio – i kojim povodom – to je tema naše današnje kolumne.

Šta je to – možda se pitate – što je Velju Ilića, jednog od korifeja demokratije u Srbiji, navelo da se prekonoć presaldumi i da mu sumnju u demokratiju učini većom od nade. Eh, šta! Ukratko prepričano – došlo je do teškog popičkavanja na koalicionoj relaciji Nova Srbija-Srpska Napredna Stranka. “Nemam više šta da tražim sa tom ekipom lažova i prevaranata”, rekao je Veljo i dodao: “Bio sam korektan i ćutao sam, ali neću dozvoliti da me neko ponižava.”

Ako se pak pitate šta je pozadina kobnog ideološkog sukoba na desnici i zašto su Vučić & Co prekonoć od “jakih prijatelja” postali “lažovi i prevaranti”, neka vam objasni Veljo – kako se to visokoparno kaže – par lui meme. “Pre sedam meseci” – glagolji V.I. Lenjir – “dogovorio sam se sa premijerom da me postavi na mesto direktora Koridora Srbije, ali to se” – viđi vraga (prim. S.B.) – “nije dogodilo”.

Zašto se nije dogodilo, stvar je o kojoj ne vredi lupati glavu; možebiti čak i da bi se dogodilo – Ilić je ipak iskusni koridordžija – samo da je Veljov fitilj bio malo duži, ali je Velji dužina fitilja oduvek bila obrnuto proporcionalna dužini jezika. Da sve bude crnje i gore, Dubravka Filopovski, koja je slovila za Ilićevu “desnu ruku” ( zvuči dvosmisleno, ama honni soit qui mal y pense) promptno je podnela ostavku na funkcije i članstvo u Novoj Srbiji, što je, držim, veliki gubitak ne samo za Velju, nego i za Srbiju i demokratiju – jer je Filipovska (ispravno) procenila da će esenesovska imperija ubrzo uzvratiti udarac i da će biti degeneka.

Nije, međutim, Veljo mačji kašalj, daleko od toga, ofanzivan je on tip, pa je – predviđajući isto što i bivša mu desna ruka – utočište potražio u teoriji zavere i u javnost pustio (možda i istinitu, mada ne garantujem za tačnost informacije) priču o tome da mu je pre neki dan otpao točak sa auta. Nije, naravno, Veljo ni u koga upro prstom, ali je prepustio srpskom narodu i senatu da pogađa ko je u potaji prerezao viljušku na prednjem trapu i ko bi mogao imati koristi od njegovog – pu, pu, pu, daleko bilo – silaska sa životne i demokratske scene. Pre nego što Velju uputim nekoliko toplih ljudskih reči, primerenih težini trenutka, nije zgoreg napomenuti da je Ilić odmah stupio u nekakve pregovore sa Vukom Jeremićem. A sada – završna reč utehe. Ne sekiraj se Veljo, brate, brzo ćemo se mi, ako se ovako nastavi – a hoće – kurtalisati demokratije. Opet će sve biti kao u stara dobra vremena. Vratiće se tebi koridori.