Kosovo iz drugog ugla: Zašto baš moram da idem tamo?

Već na samom ulazu u grad iznenađuje prizor sređenosti i čistoće. Lepo asfaltirane ulice dovoljno su prostrane za vozila, pešake i kafiće u čijem prostornom suživotu nema teskobe i nervoze.

Prizor ka centru grada dodatno relaksiraju uredno pokošene zelene površine i ušančena pitoma rečica čije obale neko pažljivo održava.

Pomislih kako je Kosovska Kamenica dosta drugačija od ostatka Kosova. Moj sagovornik zbog kojeg sam se uputila u ovo mesto smatra da je to zato što su Srbi i Albanci tu oduvek živeli zajedno.

„Gde se srpska kultura mešala sa albanskom stil života je bio na mnogo višem nivou nego u ostatku Kosova“, reče.

Pomislila sam da to možda pre ima veze sa sadašanjim budžetom Kosovske Kamenice i nekim dobrim gradskim menadžerom nego sa kulturom. I u nekim drugim, doduše, retkim, delovima Kosova Srbi i Albanci žive zajedno pa je mnogo prljavije.

Čekajući mog sagovornika ispred velikog supermarketa Viva Fresh ukazala se, usled poznatih okolnosti, izmeštena scena. Pravoslavni sveštenik u mantiji čeka ispred perionice svoj auto, a iznad njegove glave uzdiže se minaret džamije u koju se ulazi iz sledeće ulice.

Na nekom drugom delu Kosova ovo bi bila simbolična scena, ali u Kamenici u kojoj preostali Srbi i većinski Albanci još uvek nisu sasvim otuđena bića ta scena uliva malo neophodnog humora i nadu.

Odmah pored supermarketa je pijaca na kojoj radi samo jedna tezga sa voćem. Mala grupica taksista priča na albanskom, zadirkuju kolegu. Razdragani su. Porolaze kupci s kesama u ruci.

Čujem srpski, čini mi se beogradski akcenat. Dok je toplo ranomartovsko sunce upriličavalo izmešteni prizor sklada, s grižom savesti razmišljala sam o pređašnjem događaju.

Nekih 20 kilometara od Kosovske Kamenice zaustavila me je policija jer sam koristila telefon prilikom vožnje. Policajac mi je na srpskom predočio prestup. Nisam poricala.

Tražio mi je saobraćajnu i vozačku. Pitao me je gde sam krenula i šta tražim u Kamenici. Već pomalo neprijatan početak razgovora. Rekla sam da imam tetku u Kosovskoj Kamenici što je bila notorna laž da bih izbegla objašnjavanje mog istraživanja na Kosovu.

„Upravo mi je dever saopštio da je tetka preminula, i zato sam se javila na telefon. Bila je dugo bolesna i mislila sam da ću ipak stići da je vidim.“

Etnolozi/antropolozi koji proučavaju srodstvo znaju da dever i tetka nikako ne pripadaju istoj rodbinskoj liniji. Ne čudi što policajcu ni ova priča ni ja nisu bili uverljivi. Njegovo ljubopitljivo zagledanje trajalo je za moj instinkt predugo.

Bila sam mu sumnjiva. Žensko za volanom, sama, u pozajmljenoj Dačiji beogradskih registracija putuje iz Beograda ka Kosovskoj Kamenici.

Odjednom me upita kako se zove tetka. Kao iz topa izbacila sam Jelena Rakić. Možda sam neku ženu tog imena u Kosovskoj Kamenici lažno upokojila, ali ovo je bila stvar nužde.

Policajac reče da je on iz Kosovske Kamnice. Za to uopšte nisam bila spremna. Kada sam na terenu, istraživačka radoznalost me često vuče jače od potrebe da se prethodno upoznam sa mestima koja obilazim.

Nisam ni znala koliki je grad i kolika je zajednica Srba tamo. Moguće je da je ona toliko mala da se svi znaju i da ih svi zanju. Već je krenuo da me davi kao zmija žabu. Pa kad je umrla, juče ili danas, šta ću ja u Kosovskoj Kamenici, pa gde radim, pa što dolazim iz pravca Jarinja, a ne kao svi iz pravca Merdara, pa opet gde živi tetka.

Odgovorih da radim u Institutu za fiziku, da sam ostavila sina kod majke u Čačku pa mi je Jarinje bilo bliže nego Merdare, pa mu rekoh tačnu ukupnu kilometražu da vidi da znam put.

Neki čuveni reditelj svojevremeno je izjavio da ne pronalazi inspiraciju u knjigama niti filmovima, već u posmatranju života i slušanju ljudskih priča. Sasvim je u pravu. Život je neverovatno umetnički nadaren.

„Juče je umrla jedna žena u nekom selu“, reče policajac. „Jel to vaša tetka?“

„Možda, ne znam“, iscedila sam.

Osetila sam da me laganje crpi, a obrazi toliko gore da će samo njegova dobra volja presuditi da li će progutati moju priču.

Izgleda da je moja izlažirana potištenost upalila. Rekla sam mu da sam prvi put na Kosovu od 1999. godine i da se osećam kao u zemlji čuda, niti znam gde idem, niti gde mi tetka živi, čeka me čovek kod Viva Fresh-a da me odvede do njene kuće.

„Jovana, znate li vi koliko košta ovaj vaš prestup“?

„Nemam pojma“, već mi je bilo sasvim svejedno.

„Moraćete da platite 40 evra“.

„Da li možemo nekako da se nagodimo, ipak sam krenula kod tetke, bila je na samrti. Sad je umrla. Zakasnila sam.“

„Pa kako da se nagodimo? A šta rekoste, gde radite?“, upita policajac.

„U Beogradu“, odgovorih.

„Pa i ja sam krenuo da zidam kuću u Beogradu, ne mogu da ostanem više ovde. Tamo smo u blizini Krnjače. Lepo je.“

„Zar vam je ovde baš toliko loše? A na poslu?“, opet sam odreagovala kao da sam pala s Marsa.

„Pa jeste, ima nas malo. Možda jedan odsto ukupno. Stalno su podmetanja. Plata je mala. Ma, naćiću nešto u Beogradu. Tamo uvek ima posla.“

Kolega Albanac koji je čekao u policijskom autu počeo je da svira. Predugo su se zadržali.

„Čekaj, bre, malo, pričam sa ženom“.

Svo to odugovlačenje, beskonačna pitanja bila su potreba da se govori sa nekim sa kim imaš nešto zajedničko, makar jezik, grad, prevoz, iskustvo života u Srbiji, pa se razgovor sam kotrlja.

Vratio mi je dokumenta. Objasnio mi je kako da skratim put do Kosovske Kamenice, kuda mi je najbliže da se vratim do Čačka i gde da vozim pažljivo jer ima policije. Rukovasmo se. Izjavio mi je saučešće. Kao možda nikad u životu bilo mi je žao što sam toliko lagala.

Ovaj putopis rezultat je višemesečnog etnografskog istraživanja pod nazivom „Farming Under Barricades: Study of cooperation in post-conflict Kosovo“ (Poljoprivreda pod barikadama: Studija o saradnji u postkonfliktnom Kosovu) u kojem se autorka Jovana Diković bavi proučavanjem poljoprivrede i modalitetima saradnje između albanskih i srpskih poljoprivrednika u uslovima postojećih institucionalnih i mentalnih barikada

Povezani tekst: Antropološki putopisi o teritoriji, ljudima i slikama koji jesu i nisu deo nas (Prvi deo)